Филм „Први човек на Месецу”: Редитељ је канда промашио поенту

Улога једног од највећих хероја америчке историје, Нила Армстронга, поверена је канадском глумцу Рајану Гослингу што баш и није најбоље легло америчким патриотама.

Убрзо после премијере, још бурније реакције у Америци изазвала је чињеница да у филму нема сцене постављања америчке заставе на Месец. Чак је и сам Баз Олдрин, један од пилота лунарног модула, и други човек на Месецу, на Твитеру изразио своје незадовољство. Филм су критиковали републикански сенатори Тед Круз и Марко Рубио који је рекао да је прескакање тренутка забадања заставе “чисто лудило”. Нимало изненађујуће, и сам амерички председник Доналд Трамп се огласио овим поводом, изјавивши да је неприказивање заставе  “будалаштина” због које неће гледати филм.

“Први човек” је имао добар пријем на Венецијанском фестивалу, и претежно позитивне критике, али је на биоскопским благајнама потпуно пропао. Спектакуларно малу зараду неки оправдавају лошим публицитетом који је добио у јавности због поменутих контроверзи, док други, трезвеније објашњавају да је много већи проблем што се филм о лету на Месец који траје 140 минута првенствено фокусира на Армстронгову породичну драму.

“Први човек” чини се, није много боље прошао ни у Новом Саду, бар судећи по вечерњој пројекцији на којој је пре неколико дана било укупно четворо људи, од којих је двоје изашло добрих пола сата пре краја филма. Разводница је у току филма улазила два пута да провери да ли је ико остао у сали.

Још увек без успешног Апола 11 на филму

Досад је снимљено двадесетак филмова инспирисаних Аполо програмом, од којих је један од најуспешнијих “Аполо 13”, Рона Хауарда који приказује догађаје пропале мисије на Месец, а у ком су главне улоге сјајно тулачили Том Хенкс,  Кевин Бејкон и Гери Синис. Аполо је инспирисао и неколико неконвенционалних адаптација, попут белгијског цртаћа “Fly Ме то the Моон” у ком муве путују на Месец у малом мувљем свемирском броду. Осим “Моонсхота” снимљеног пре десетак година, међу бољим документарцима су и “Фор All Манкинд” који је користио и оригиналне снимке у монтажи, као и “Магнифицент Десолатион”, у ком је један од писаца и наратора Том Хенкс.

До данас, још увек није снимљен ниједан играни филм о Нилу Армстронгу и Аполу 11 који је постигао нарочит комерцијални успех, или остао запамћен код публике.

Ако бисмо се држали омиљеног креда савремених професора креативног писања да прича  мора почети реченицом која ће упецати читаоца, нешто слично очекујемо и од прве сцене у филму. Шазел можда није заборавио ту лекцију, али је потпуно промашио поенту, и то је проблем који га прати кроз цео филм.

“Први човек” отвара акцијом напуњена сцена у којој се Нил Армстронг, у једној од проба пре правог лета, неконтролисано тумба кроз атмосферу, једва успевајући да се спусти. Једини проблем је што у том тренутку гледаоци немају апсолутно никакав однос према главном лику, па је гледање само напорна сеанса равнодушности у којој је могуће посматрати неког ко нам ништа не значи  како се десет минута бесмислено преврће по капсули.

Ова немогућност да било чему да драмску тежину или емоционалну вредност прати Шазела до краја филма. У првом плану је Армстронгова породица, однос са женом и траума због прерано умрле ћерке, али с обзиром на то да смо све те догађаје једва видели у низу неповезаних сцена, потпуно је немогуће имати било какво интересовање ни саосећање према јунацима.

Шазелово инсистирање на Армстронговој породичној драми је ужасно напорно пошто сценарио не успева да је повеже са мисијом Апола ни на који смислен начин. Заправо, чини се да гледамо два паралелна филма од којих је један криминално лоше написана породична драма режирана у стилу “овако мали Џо замишља европске уметничке филмове”, а други релативно солидан историјски филм заснован на што тачнијем приказивању развоја мисије Апола 11. 

Врло је болно гледати Рајана Гослинга као Нила Армстронга јер је тешко рећи кад је последњи пут нека крупна зверка са холивудске А листе глумаца успела да тако убедљиво бриљира у нехаризматичности. Ипак, тешко да је у питању грешка глумца који се очигледно трудио да прати инструкције редитеља – у овом филму нико од јунака није занимљивији, нити има више харизме него ваљкасти црв ког је ударио шлог, што је посебно бесмислено јер су у питању људи који су кројили историју својом неустрашивошћу и инвентивношћу.

Свакако светла тачка је сјајан саундтрек Џастина Харвица, чија музика, укомбинована са Шазеловим ретким моментима истинске инспирације, успева да у финалу филма оживи Месечев пејзаж на тако упечатљив начин да једна кратка завршна сцена готово да успева да оправда prеthodnih 140 минута мучења у биоскопу.

Настасја Писарев