Film „Kristina“ Nikole Spasića o sasvim običnoj transrodnoj ženi

Film „Kristina“ pažnju je i pre toga privukao nagradama. Na festivalima u Marseju, gde je osvojio gran-pri i Sevilji, gde je osvojio nagradu za najbolju režiju prvog ili drugog filma.

Ono što najviše privlači pažnju, najverovatnije i sablažnjava, pogotovo ako se film ne pogleda, pa stekne suvisao osećaj i razvije mišljenje o njemu, jeste jedan od tematskih okvira, odnosno karakteristika naslovne junakinje. Pažljivosti i pažnje nikad dosta, pa moram priznati da mi se osim posle filma, još više zavrtilo u glavi kad sam, malo čitajući o autorima, posumnjao da je scenaristkinja „Kristine“ bivša gradska članica zadužena za kulturu, jedna od osnivačica Treće Srbije.

A sad, dosta trivija i vratimo se Šopenu. Pardon, filmu „Kristina“. I pored evidentnog okvira da nisam mogao da prenebregnem činjenicu da sam došao da gledam film o ženi koja je bila muškarac, ženi koja igra samu sebe, vrlo brzo sam se, poput glavne junakinje koja ide na regresoterapiju, predao hipnotičkom ritmu scena, fotografiji (Igor Lazić), dugačkim, statičnim kadrovima, koji potenciraju da Kristina i čitavo njeno okruženje svaki čas počnu da liče na živahne imprsionističke slike u eksterijerima, ili nekog baroknog majstora, tamne, prostorne i senzualne, kad je Kristina u enterijeru. I sama monumentalnog izgleda, Kristina i ovakav setap onoga ko je sklon tome kao ja, prosto uvlače unutra i teraju na interpretiranje scenografije, kostima, linija, svetla, crta lica, oblina tela, diskretnih dijaloških tokova, jezika... Nisam registrovao nikakav otpor, niti poseban interes, da Kristinu posmatram kao seksualno, transrodno, ili ne znam ti ni ja kakvo biće, osim kao ljudsko. Kao ženu. 

Međutim, Kristina nije prikazana samo kao „žena iz muzeja“, kontra onome što se često potencira u opozitnom delu javnog raspoloženja da je sve to LGBTIKju samo neki frik šou, nego i kao seksualna radnica. Kao što nije baš neka žena iz naroda, a nije baš ni nobl, iako od nameštaja preferira secesiju, njeno zanimanje i prikazani status – mercedes i vila na brdu iznad Beograda – provocira izvestan odgovor da film prikazuje bajkovitu realnost.

U društvu, ona je obična smrtnica, razgovara o svakodnevnim temama, i krug prijatelja joj je takav, ničim poseban, sem veran i odan. Ali, odbijanje od strane roditelja, odlasci na terapiju, latentno prikazuju sliku žene koja i dalje nije celovita, zadovoljna.

Na tu sliku se savršeno nadovezuje praktično jedini tok radnje, moglo bi se reći još jedna uspela provokacija, u smislu da se ne vidi da je ona tu samo zbog toga – Kristinu počinje da privlači jedan muškarac, ali i crkva, odnosno vera. U kontaktu sa njim, u centralnoj sceni filma – razgovoru na klupi, ako se opet ne varam, u neposrednoj blizini Muzeja savremene umetnosti Beograd, što vraća na činjenicu da je zadaća autora iz istorije umetnosti, pa i kinematografije, zaslužila najviše ocene, Kristina i Marko, tako se zove momak, dotiču se svih važnih pitanja koja su do tada bila prepuštena svetu gledaoca. Marku se ona sviđa, ali ga zanima da li može da ima dece. Kristina Marka pita da li bi on bio sa ženom samo zbog dece. Marko je zadirkuje što se bavi zanimanjem koje je skoro kao kriminal, pita je da li se kaje zbog svega. Ona opet odgovara da bi volela da se ispovedi... I tako. Film ulazi u završnicu u kojem se finalno isprobava mogućnost pomirenja dva sveta, Kristina svojim mercedesom dolazi da poseti Marka na poslu u manastiru.

Iako od nje zaista može da se zavrti u glavi, ne znam je li to autorima došlo iz one psihološke škole subliminalne, manipulacije nesvesnim sadržajem, Kristina ostaje još dugo da me prati. Pitam se je li ceo film namerno iskonstruisao pseudomoralnu dilemu, tako da naizgled ne zauzima strane, prepušta argumentaciju gledaocu, ili je ipak samo veoma tendenciozan i ambiciozan u eksploataciji nečijeg osećanja nepripadnosti i neprihvaćenosti, sem u delu društva gde se za to osećanje daju ili uzimaju pare.

        Igor Burić