BOŽIDAR ZEČEVIĆ, SCENARISTA I FILMSKI KRITIČAR Scenario je rak-rana srpske kinematografi

„To je zapravo najbolji scenario koji sam pročitao, ne u srpskom ili jugoslovenskom filmu, već najbolji scenario koji sam pročitao uopšte. A, budući da mi je to struka, bar sam scenarija i scenarija načitao...”, dodaje Zečević, uz podsećanje da je Diklić čak 18 godina pokušavao da se izbori da taj film bude snimljen. „Nažalost, iz raznih razloga ´Deca Kozare´ nisu mogli biti realizovana. I tek će sad, bezmalo tri decenije posle Diklićeve smrti, Lordan Zafranović snimiti film po tom scenariju”...

Već godinama se govori o svojevrsnoj „krizi scenarija”, s kojom se suočava srpska kinematografija?

– Od scenariste zavisi film. Nažalost, kod nas kriza scenarija traje već dosta dugo. I imala je različite uzroke. Recimo, u neka ranija vremena jugoslovenskog filma, za scenario su prevashodno bili odgovorni književnici. Dakle, ljudi koji nisu sa filma i malo su se razumeli u filmske zadatke. Zbog toga ovi scenaristički predlošci nisu baš bili uspešni, uz nekoliko izuzetaka, poput radova, po meni, najboljeg scenariste kojeg smo imali - pomenutog Arsena Diklića. On je izuzetno dobro poznavao dramsku strukturu, umeo je odlično da odabere ambijent, da se informiše o svakom aspektu priče i da to uobliči. Posle Diklića je došao Gordan Mihić, izvorno novinar. I njih dvojica su obeležili svoje vreme. Baš kao i Milovan Vitezović ili Dušan Kovačević. Kao što slušam Betovena ili Vivaldija, tako ponekad čitam sekvence iz pojedinih scenarija. Ali, scenarija kojima bih se na taj način vraćao više odavno nemamo. Nažalost, ni scenarista kakvi su bili Diklić ili Mihić.

Zašto?

– Scenario je najpre postao veliki problem, potom boljka, a sad mi se čini da je prerastao u rak-ranu srpskog filma. Jer kao da smo negde ispustili generacije scenarista. Možda jer se ni samoj toj profesiji ne pridaje dovoljno pažnja. Imam, na primer, utisak da na FDU - a slično je i na drugim akademijama - taj predmet danas predaju ljudi koji iza sebe imaju tek jedan ili dva manje-više neuspešna scenarija. Nisam sasvim siguran u to koliko su oni i sami savladali tu materiju, a proizvode nove i nove dramaturge, kojima je s takvom „školom” naravno teško da se izdignu iznad proseka. S druge strane, umetnici su nam slabo plaćeni i onda gledaju da nekako „izvuku svoju štetu” akonto scenarija, pa sve više predložaka pišu reditelji, čak i glumci. Rezultat je činjenica da poslednjih godina nisam naišao ni na jedan scenario za koji se može reći da je dobar, a kamoli odličan - uglavnom su prosečni ili slabi, a ima ih i katastrofalnih.

U kojoj meri je za to odgovorno i sve prisutnije okretanje scenarista televizijskim serijama?

– Zaista jeste došlo vreme potpunog ludila televizijskih serija, koje je korona samo pojačala. Snima se sve i svašta od 0 do 24 svih 365 dana u godini, glumci više nemaju ni minuta slobodnog vremena, ali krajnji produkti su plitki, da plići teško mogu biti, od jednodimenzionalnih dijaloga do potpuno besmislenih kadrova. Kao da je scenario škraban direktno na setu, pa kako ispadne. Već godinama pišem kritiku i ispada da stalno hejtujem. Ali ne mogu da promenim ploču kada to što gledam jednostavno - ne valja! Šta vredi kada evo četiri-pet sezona unazad - ako izostavim „Korene”, koji su, moram reći, solidno urađeni – ništa čak ni iole pristojno nije izašlo, kao da je scenario postao najdiletantskija grana našeg posla. Ili ih pišu ljudi koji ne znaju materiju niti su u stanju da osmisle, kreiraju situaciju, ili je to postalo takva štanc mašina da se pogube i oni koji bi trebalo da nešto znaju, a i sam izbor tema je takav da ispada da svako može da piše o svemu što mu padne na pamet.

Vidite li rešenje?    

– Jednostavno, ne može svako da piše scenario. Može da se rodi talenat, zašto da ne, ali neki elementi zanata moraju da se nauče. Jer pisanje scenarija je zanat kao i svaki drugi. Scenario ima svoje zanatske minimume, svoje standarde, i to se mora savladati u školi, na akademiji, uz gomilu literature i dobre profesore. Naravno da ne možeš da naučiš da napišeš dobar scenario, ali bar možeš da naučiš da ne napišeš slab.

M. Stajić