БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ, СЦЕНАРИСТА И ФИЛМСКИ КРИТИЧАР Сценарио је рак-рана српске кинематографи

„То је заправо најбољи сценарио који сам прочитао, не у српском или југословенском филму, већ најбољи сценарио који сам прочитао уопште. А, будући да ми је то струка, бар сам сценарија и сценарија начитао...”, додаје Зечевић, уз подсећање да је Диклић чак 18 година покушавао да се избори да тај филм буде снимљен. „Нажалост, из разних разлога ´Деца Козаре´ нису могли бити реализована. И тек ће сад, безмало три деценије после Диклићеве смрти, Лордан Зафрановић снимити филм по том сценарију”...

Већ годинама се говори о својеврсној „кризи сценарија”, с којом се суочава српска кинематографија?

– Од сценаристе зависи филм. Нажалост, код нас криза сценарија траје већ доста дуго. И имала је различите узроке. Рецимо, у нека ранија времена југословенског филма, за сценарио су превасходно били одговорни књижевници. Дакле, људи који нису са филма и мало су се разумели у филмске задатке. Због тога ови сценаристички предлошци нису баш били успешни, уз неколико изузетака, попут радова, по мени, најбољег сценаристе којег смо имали - поменутог Арсена Диклића. Он је изузетно добро познавао драмску структуру, умео је одлично да одабере амбијент, да се информише о сваком аспекту приче и да то уобличи. После Диклића је дошао Гордан Михић, изворно новинар. И њих двојица су обележили своје време. Баш као и Милован Витезовић или Душан Ковачевић. Као што слушам Бетовена или Вивалдија, тако понекад читам секвенце из појединих сценарија. Али, сценарија којима бих се на тај начин враћао више одавно немамо. Нажалост, ни сценариста какви су били Диклић или Михић.

Зашто?

– Сценарио је најпре постао велики проблем, потом бољка, а сад ми се чини да је прерастао у рак-рану српског филма. Јер као да смо негде испустили генерације сценариста. Можда јер се ни самој тој професији не придаје довољно пажња. Имам, на пример, утисак да на ФДУ - а слично је и на другим академијама - тај предмет данас предају људи који иза себе имају тек један или два мање-више неуспешна сценарија. Нисам сасвим сигуран у то колико су они и сами савладали ту материју, а производе нове и нове драматурге, којима је с таквом „школом” наравно тешко да се издигну изнад просека. С друге стране, уметници су нам слабо плаћени и онда гледају да некако „извуку своју штету” аконто сценарија, па све више предложака пишу редитељи, чак и глумци. Резултат је чињеница да последњих година нисам наишао ни на један сценарио за који се може рећи да је добар, а камоли одличан - углавном су просечни или слаби, а има их и катастрофалних.

У којој мери је за то одговорно и све присутније окретање сценариста телевизијским серијама?

– Заиста јесте дошло време потпуног лудила телевизијских серија, које је корона само појачала. Снима се све и свашта од 0 до 24 свих 365 дана у години, глумци више немају ни минута слободног времена, али крајњи продукти су плитки, да плићи тешко могу бити, од једнодимензионалних дијалога до потпуно бесмислених кадрова. Као да је сценарио шкрабан директно на сету, па како испадне. Већ годинама пишем критику и испада да стално хејтујем. Али не могу да променим плочу када то што гледам једноставно - не ваља! Шта вреди када ево четири-пет сезона уназад - ако изоставим „Корене”, који су, морам рећи, солидно урађени – ништа чак ни иоле пристојно није изашло, као да је сценарио постао најдилетантскија грана нашег посла. Или их пишу људи који не знају материју нити су у стању да осмисле, креирају ситуацију, или је то постало таква штанц машина да се погубе и они који би требало да нешто знају, а и сам избор тема је такав да испада да свако може да пише о свему што му падне на памет.

Видите ли решење?    

– Једноставно, не може свако да пише сценарио. Може да се роди таленат, зашто да не, али неки елементи заната морају да се науче. Јер писање сценарија је занат као и сваки други. Сценарио има своје занатске минимуме, своје стандарде, и то се мора савладати у школи, на академији, уз гомилу литературе и добре професоре. Наравно да не можеш да научиш да напишеш добар сценарио, али бар можеш да научиш да не напишеш слаб.

М. Стајић