Aleksandar S. Janković, dramaturg: Švarceneger je odraz jedne epohe

Legendarni glumac, bivši bodibilder, a kasnije i političar, rođen je u Austriji u malom mestu Tal, da bi se potom u 21 godini života preselio u Ameriku gde je ostvario uspešnu karijeru na svim poljima i postao pop-kulturna ikona.

Posebno je interesantno istaći da će, pored projekcija filmova, u beogradskoj Kinoteci 20 aprila biti održana i prezentacija knjige eseja “LegendArni” o filmovima sa Arnoldom Švarcenegerom u glavnoj ulozi. Urednik i jedan od autora ovog izdanja je dramaturg, filmski kritičar i pedagog Aleksandar S. Janković, a autori su još i Milutin Petrović, Biljana Maksić, Saša Radojević, Vladimir Slavica, i Zoran Stefanović.

Sve ovo je odličan povod da sa Aleksandrom S. Jankovićem, prošlogodišnjim selektorom Austrijskog filmskog festivala, porazgovaramo o značaju Švarcenegerove karijere.

Koliko je teško danas (re)valozirovati Švarcenegerove glumačke domete i doprinos filmovima u kojima je glumio? Može li se konkretnije oceniti šta je njegov doprinos filmovima legendarnih reditelja (Milijusa, Kamerona, Mektirnana...) mimo spektakularne pojavnosti i harizme?

- Arnold Švarceneger je odraz jedne epohe, geopolitičke situacije i sumraka fenomena „Novog Holivuda”. On predstavlja drugost u kontekstu već asimilovanih holivudskih zvezda. Po ambiciji, pojavnosti i specifičnosti glumačkih zadataka koje je dobijao. Od ekstremne drugosti Konana i Terminatora, postao je prihvatljiva i prijemčiva drugost „Komanda” ili „Crvenog usijanja”. U jednom trenutku, aspurdno asimilovana drugost zahvaljujući „Blizancima„. Amerika voli da asimiluje ekscentričnost, vrlo često i kao mejnstrim.

Šta vam je bila prva ideja kada ste počeli da razmišljate o knjizi eseja o Švarcenegeru?

- Milutin je postavio temelje i armaturu odmah u dve rečenice, insistirajući na njegovoj najznačajnijoj „stvaranje mita“ dekadi, kao i na staroj gardi kritičara. Pokušao sam da predložim možda nekog mlađeg kritičara koji je bliži vouk i kensel kulturi, ali onda sam i sam sebi bio smešan u toj ideji. Zato smo na kraju dobili izvanredan skup tekstova „stare škole“ na način na koji se pisalo osamdesetih. Znači - da se oseti strast, svojevrsna onom koji piše. Tako da smo kroz odnos prema Arnoldu u stvari ogolili sebe i svoju strast prema filmovima.

Koji su, po vašem mišljenju, najbolji „glumački“ filmovi Arnolda Švarcenegera?

- Možda „Last Action Hero“ zbog ironije i samoironije. Ili „True Lies“? Mislim da je u ovom potonjem najopušteniji zbog toga što apsolutno poznaje reditelja, a i meni kao gledaocu je lakše da ga posmatram kao porodičnog čoveka. U stvari najviše zbog scene tanga sa suprugom na kraju filma...

S druge strane, koji su „najpotcenjeniji“ njegovi filmovi, oni koji možda nisu najbolje finansijski prošli u svoje vreme ili ih je kritika ošto tretirala, a zaslužuju veću pažnju?

„Megi“, tu je ponudio sebe u potpuno drugačijem formatu. Ta poslednja faza karijere posle izlaska iz politike je poslovično ignorisana jer se Švarceneger kao mit potrošio istom tom politikom.

Kada pišete o fazama u karijeri Arnolda Švarcenegera, drugi i najuspešniji deo „Terminatora„ pominjete tek uzgred?

Da, jednostavno sam filmove o kojima pišu drage kolege i prijatelji, ostavio više otvorene da se ne bi ponavljali, a primetio sam da se makar u jednom segmentu preklapam sa Milutinovim tekstom o Konanu. Tako da je stvar ekonomije i dinamike... Hteo sam da budem deo celine a ne dislociran iz iste.

Šta je, po vašem mišljenju, Švarcenegerov najveći doprinos filmskoj umetnosti i industriji?

Pojavnost, izbor filmova koje je radio, šarm, neverovatna inteligencija (na drugu loptu) i jedna fina nijansa hedonizma (saher torta, tompusi, viski....). Zbog svega toga je više deo klasičnog Holivuda nego postmilenijumskog.   

Nikola Marković