Александар С. Јанковић, драматург: Шварценегер је одраз једне епохе

Легендарни глумац, бивши бодибилдер, а касније и политичар, рођен је у Аустрији у малом месту Тал, да би се потом у 21 години живота преселио у Америку где је остварио успешну каријеру на свим пољима и постао поп-културна икона.

Посебно је интересантно истаћи да ће, поред пројекција филмова, у београдској Кинотеци 20 априла бити одржана и презентација књиге есеја “ЛегендАрни” о филмовима са Арнолдом Шварценегером у главној улози. Уредник и један од аутора овог издања је драматург, филмски критичар и педагог Александар С. Јанковић, а аутори су још и Милутин Петровић, Биљана Максић, Саша Радојевић, Владимир Славица, и Зоран Стефановић.

Све ово је одличан повод да са Александром С. Јанковићем, прошлогодишњим селектором Аустријског филмског фестивала, поразговарамо о значају Шварценегерове каријере.

Колико је тешко данас (ре)валозировати Шварценегерове глумачке домете и допринос филмовима у којима је глумио? Може ли се конкретније оценити шта је његов допринос филмовима легендарних редитеља (Милијуса, Камерона, Мектирнана...) мимо спектакуларне појавности и харизме?

- Арнолд Шварценегер је одраз једне епохе, геополитичке ситуације и сумрака феномена „Новог Холивуда”. Он представља другост у контексту већ асимилованих холивудских звезда. По амбицији, појавности и специфичности глумачких задатака које је добијао. Од екстремне другости Конана и Терминатора, постао је прихватљива и пријемчива другост „Команда” или „Црвеног усијања”. У једном тренутку, аспурдно асимилована другост захваљујући „Близанцима„. Америка воли да асимилује ексцентричност, врло често и као мејнстрим.

Шта вам је била прва идеја када сте почели да размишљате о књизи есеја о Шварценегеру?

- Милутин је поставио темеље и арматуру одмах у две реченице, инсистирајући на његовој најзначајнијој „стварање мита“ декади, као и на старој гарди критичара. Покушао сам да предложим можда неког млађег критичара који је ближи воук и кенсел култури, али онда сам и сам себи био смешан у тој идеји. Зато смо на крају добили изванредан скуп текстова „старе школе“ на начин на који се писало осамдесетих. Значи - да се осети страст, својеврсна оном који пише. Тако да смо кроз однос према Арнолду у ствари оголили себе и своју страст према филмовима.

Који су, по вашем мишљењу, најбољи „глумачки“ филмови Арнолда Шварценегера?

- Можда „Ласт Ацтион Херо“ због ироније и самоироније. Или „Труе Лиес“? Мислим да је у овом потоњем најопуштенији због тога што апсолутно познаје редитеља, а и мени као гледаоцу је лакше да га посматрам као породичног човека. У ствари највише због сцене танга са супругом на крају филма...

С друге стране, који су „најпотцењенији“ његови филмови, они који можда нису најбоље финансијски прошли у своје време или их је критика ошто третирала, а заслужују већу пажњу?

„Меги“, ту је понудио себе у потпуно другачијем формату. Та последња фаза каријере после изласка из политике је пословично игнорисана јер се Шварценегер као мит потрошио истом том политиком.

Када пишете о фазама у каријери Арнолда Шварценегера, други и најуспешнији део „Терминатора„ помињете тек узгред?

Да, једноставно сам филмове о којима пишу драге колеге и пријатељи, оставио више отворене да се не би понављали, а приметио сам да се макар у једном сегменту преклапам са Милутиновим текстом о Конану. Тако да је ствар економије и динамике... Хтео сам да будем део целине а не дислоциран из исте.

Шта је, по вашем мишљењу, Шварценегеров највећи допринос филмској уметности и индустрији?

Појавност, избор филмова које је радио, шарм, невероватна интелигенција (на другу лопту) и једна фина нијанса хедонизма (сахер торта, томпуси, виски....). Због свега тога је више део класичног Холивуда него постмиленијумског.   

Никола Марковић