ALEKSANDAR KARIŠIK Mika je živeo svoju umetnost!

Neke od tih priča o velikanu pesništva, novinarstva, filma i likovne umetnosti kriju se u dokumentarnoj seriji „Miroslav Antić – okovan u slobodi“ koja će premijerno biti emitovana na prvom programu Radio-televizije Vojvodine u nedelju 22. januara od 14 časova. „O Mikinom delu i životu će u seriji svedočiti Mira Banjac, Petar Popović, Ljubivoje Ršumović, Želimir Žilnik, Boris Isaković, Ilija Bašić, Miodrag Petrović i mnogi drugi”, najavio je reditelj i koscenarista serije Aleksandar Karišik s kojim razgovaramo o tome kako upakovati priču o nekom ko je „za pola veka samo, stoleća obišao” u faktografske činjenice.

„Večni ne razgovaraju” ali ostavljaju pesme odnosno „pisma svakom od nas”, šta sve sadrži to zaveštanje jednog pesnika, novinara, režisera?

- Večni Miroslav Antić, iskreno, u kontekstu vašeg pitanja, učinio je da se pomalo i osetim kao poštar. Ali je njegova specifičnost da je na sve adrese poslao, ne jedno, nego više pisama. Miroslav Antić je čovek istinski renesansnog duha. Da ne idemo za početak van literarnog stvaralaštva, maltene da nema književne forme u kojoj se nije okušao. Od ljubavne, preko dečije pa do misaone poezije, lirike koja je umela da sadrži i epski naboj. Pisao je sjajne drame, sve čega se dohvatio ima težinu. Kao novinar je zarađivao hleb svagdašnji ali je i tim poslom bio fasciniran. Kada je izlazila njegova rubrika „Ponekad petkom”, tiraž Dnevnika je, kažu, rastao taj dan i do 30 odsto. Njegovo filmsko stvaralaštvo, danas možda nedovoljno poznato, je nešto što mora da fascinira. U to, kao i u mnoge druge poduhvate, činilo se da uleće kao grlom u jagode. I izlazio kao pobednik. Detalj sa snimanja filma „Doručak sa đavolom", rečito govori o tome. Petar Latinović, tada već iskusni filmski stvaralac, ukazao mu je na problem u scenariju, da po uzusima zanata nema dovoljno vizuelno prijemčiv početak koji će zadržati pažnju gledaoca. Nemam podatak koliko je bio upoznat sa filmskom teorijom a u kojoj meri se radilo o intuitivnom znanju ali Miroslav Antić je posleratnu dramu započeo kao vestern. Genijalno, videće se u seriji. Tu je i njegov slikarski opus i u seriji će se videti da se ne radi samo o begu kreativnog čoveka osebujne ličnosti u nešto što će da ublaži nemire već o  zanatski potkovanom, zrelom slikaru. I da dodam, nije samo njegovo delo u pitanju. U seriji će se videti koliko je dubok trag ostavljao u ljudima sa kojima je bio u neposrednom kontaktu.

Čime je sve Mika bio „okovan u svojoj vrsti slobode i šta je to sve „sporedno” od čega se odmara?

- Miroslav Antić je bio tanana duša. Nisam rekao sada ništa novo ni nepoznato. I zna se da su takvi ljudi upravo takvi zbog svoje izuzetne inteligencije, duboke empatije, sposobnosti da se stave u tuđe cipele, da spoznaju i razumeju ljude i pojave. Dobre strane toga su izuzetna kreativnost i stvaralačka energija. E sad, svet ume da bude zao i nepravedan i takvi ljudi to daleko teže podnose, bolnije osećaju, urođena moralnost im ne dozvoljava da se mire sa nepravdama i to je onda začarani krug. Njegovu okovanost u slobodi, možda u ovako izgovorenoj formi, mogu da opišem kao sposobnost da uzleti, da razbija forme, sruši poneki tabu, da tera kera i da sebi oduška a da ipak ostanu u vinklu ili još bolje rečeno, na libeli. Uostalom, svođenje Miroslava Antića na dečijeg pesnika i boema već je nepravedno. Činjenica jeste da je voleo kafanu, da je umeo da osvane sa muzičarima. Međutim, on je pre svega bio radnik. Pedantan, prilježan, savestan radnik. Da nije tako, ne bi ostala za njim sva nepregledna sila literature, filmova, novinskih članaka i slika. I to je jedna od dimenzija njegovog života na kojima sam posebno insistirao u seriji.

Mika „pomalo luckast, ponekad naopak” nosio je epitet boema koji je „slobodno jedrio kroz sopstveno pijanstvo”. Brojne su anegdote iz njegovog života poput pesme koje je napisao Poreskoj upravi Novog Sada umesto da plati porez. Koje su vaše omiljene anegdote vezane za Miku?

- Ako govorimo anegdotama, kod Miroslava Antića sigurno ima i urbanih legendi što svedoči o njegovoj veličini, da prvo kažem da ih je toliko da se od toga mogu napraviti bar dva igrana filma gde bi gledaoci iz bioskopa izašli istovremeno sa izvaljenim vilicama od smejanja i suznim očima od ganutosti. Dok sam još počinjao da radim na seriji, nema kome nisam rekao šta radim a da mi nije ispričao nešto o njemu. Kao kada se sa kolegom i prijateljem Slobodanom Stanišićem vraćao sa jedne književne večeri iz Pirota, strastven pušač, nije imao čime da zapali cigaretu. Videli su parkirana kola i Miroslav Antić je izašao da ih zamoli da zapali cigaretu. Ljudi u tim kolima su ga prepoznali i pozvali ga da nastavi put sa njima. I to se ponovilo još nekoliko puta do Novog Sada. Međutim, meni su najdraže one tipa kada je došao kući video jedno od svoje dece neraspoloženo. Pogledao je na sat i video da se bliži 19.15 časova. Mi stariji znamo da je to bilo vreme kada su se puštali crtani filmovi. Rekao je, tada trogodišnjem detetu da poznaje ljude na televiziji i da će ih nazvati da puste crtani. Digao je slušalicu, fingirao razgovor, rekao, hoću mom detetu da pustite crtani. U seriji ih ima nekoliko. Jednu jako dirljivu ispričao je Goran Seničar ali to nije za prepričavanje, treba videti i odslušati.

„Ljubav je jedini vazduh koji je udisao” i često bi neki „plavi čuperak” od pesnika pravio „tunjavka i nespretnjaka”, koje su to čuvene uzvraćene i neuzvraćene ljubavi Mike Antića?

- Miroslav Antić bio je neko ko je istinski umeo da voli. To je bar jasno iz njegove poezije. I što je za nas danas važno i što je deo pisama iz prethodnog pitanja, umeo je to da artikuliše na čudesne načine. Zapravo, nema te vrste ljubavi koju nije opevao, muško-ženske, dečije, roditeljske. Čini mi se da je umeo da voli zrelo, što je najvidljivije iz njegove poezije pune kontrasta, kada recimo peva o Vojvodini, zemlji britvi, molitvi i šamara. Jer baš tako se zrelo voli, prihvatanjem i onoga što nije dobro. Možda ga najbolje opisuje u tom smislu, kada kaže da ljubav kao snaga, što je više daješ, više je imaš.

„Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag”, napisao je Mika koji je na onaj svet otišao sa zlatnim prahom na prstima slikajući svoj poslednji suncokret...

- Već sam rekao da je Miroslav Antić bio prosvetljen čovek. Naravno, nisam jedini koji to kaže, hvala Bogu. I obrazovan, istinski erudita. A to je jako vidljivo iz recimo njegovog odnosa prema smrti. Bio je istinski zaljubljenik u nauku koju je umeo da spoji sa duhovnošću, danas tako zaboravljena a važna disciplina. Danas se masovnije otkriva ono što je on govorio decenijama pre. Bio mu je poznat zakon očuvanja energije i umeo je to da procesuira kao drevni alhemičari ili Karl Gustav Jung. I to u doba kada znanja nisu bila nadohvat ruke, kao danas. I on je istinski živeo svoju umetnost. U stihu koji je naveo, kao i u svim drugim, ništa nije lagao. I takvu je i sahranu želeo. U skladu sa sobom samim. U seriji je njegovu sahranu lepim kazivanjem opisao Miodrag Petrović.

Snežana Milanović

foto: A. Karišik