„5. СЕПТЕМБАР” У БИОСКОПИМА – НОВИ ПОГЛЕД НА МАСАКР ТОКОМ ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА У МИНХЕНУ 1972. Директан пренос (не)извесности

Први пут једним великим гестом добар део света признаје напоре Немачке да превазиђе ране које је проузроковала у Другом светском рату. Немци доказују свету да су у стању да наставе као део међународне заједнице. 

Међутим, нису сви срећни што је то тако. Израелске спортисте, укупно њих 11, усред олимпијског села напада и узима као таоце герилска јединица палестинских бораца позната као „Црни септембар”, тражећи да се ослободе стотине њима блиских политичких затвореника. 

До краја, сви таоци, укључујући једног немачког полицајца, завршавају мртви. И све је то, такорећи, први пут у историји, преносила једна телевизија. Америчка. 

Већ из овог сижеа јасно је колико је напет и вишеслојан амерички филм „5. септембар” Тима Фелбаума, који је урађен укључујући оригиналне, документарне материјале телевизије Еј-Би-Си. Могло би се чак рећи да и данас трају последице свега овога, које су се развиле до неслућених размера. 

И кад је реч о израелско-палестинском сукобу, и кад је реч о утицајности медија, односно политици водећих светских сила, такорећи осовина око којих се окреће судбина света, како се то дуго називало управо у то време. А прошло је више од пола века. 

Прва у низу кључних сцена је одлука спортских новинара да се упусте у нешто до тада непознато извештавању. Будући да су се затекли на лицу места, филм „5. септембар” показује колико посао новинара може да буде непредвидив, стресан, опасан. Највише, колико је он важан. Није ни чудо што су се на њега окомиле многе полуге моћи после тога. 

У једној сцени наводи се да је 900 милиона људи гледало пренос догађаја у олимпијском селу у Минхену. Није чудо што се и сценариста нашалио да је слетање на Месец било мала маца. Када знамо шта се после тога највише гледало, шала је постајала много мање смешна. 

Друга би могла да буде одлука екипе новинара америчког Еј-Би-Сија како да назову палестинску герилу. Терористи. Последице употребе тог једнозначно негативно одређеног појма, без икакве критичке мисли одакле он и зашто долази, постале су „нова нормалност” у деценијама које ће уследити. Тиме се много више у својим филмовима бавио Мајкл Мур, на пример. 

Треће, у једном тренутку екипа уредника се пита шта ако у току преноса неко некога упуца. Одговора нема ни данас. Снимака има. 

Сам филм, у погледу кинематографске уметности, бриљантно је изведен. 

Из потпуно индиректне позиције америчких новинара, спортске редакције Олимпијских игара на којима је бриљирао њихов сународник, пливач Марк Шпиц, освојивши седам златних медаља и оборивши седам светских рекорда, што не промиче пажњи сценаристе и редитеља, јер је Шпиц амерички спортиста јеврејског порекла, касније пратимо страву и ужас у тренуцима када се извештавање о спортском догађају посматра као пренос покоља. 

При томе, ниједног тренутка гледалац не види ништа што није видела камера Еј-Би-Сија тог 5. септембра. Рекло би се да би то требало да умањи неизвесност. Напротив. Повећава је до максимума. Онај одвратно-слатки осећај да то што се доживљава  није филм. 

Подаци како је неспретно реаговала немачка полиција, потпуно неспремна и затечена нечим што није била пракса унутар ниједног полицијског одреда до тада, чињеница да је Међународни олимпијски комитет покушао да настави са играма, као да се ништа не догађа, само је омогућила творцима филма још неколико оштрих и помало непримерених шала на рачун губитника и добитника у ситуацији као што је била ова. 

Пласман поруке како се припадници арапских народа осећају у погледу инцидента, благо речено је – противречан. 

Преводитељка са немачког која се претвара у ратног извештача такође је мало пренабуџена улога. Међутим, има шмека, да употребимо баш ту немачку реч. Леони Бенеш је игра са доста патоса за нове генерације које не успевају да се ослободе свог наслеђа. Питање је заиста како и када.

Легендарне америчке новинаре, предвођене Руном Арлеџом, Питером Џенингсом, Џимом Мекејем, поред њихових гласова и појава, одлично отелотворује глумачка екипа филма предвођена Петером Сарсгардом, Беном Чаплином и Џоном Магаруом. 

Део величине филма свакако је пошта аналогној технологији и сналажљивости професионалаца у једном од најзахтевнијих послова икада.