Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Dragan Nikolić - od Ateljea do „Kalenića”, preko „Plave frajle”

12.03.2016. 21:23 13:33
Piše:

Ovaj tekst nije in memoriam.Ovo, međutim, ne može da bude ni putopis, jer s Draganom Nikolićem nikada nisam nikuda putovao. Istina, događalo se da u isto vreme

nađemo negde van Beograda, ali ne kao saputnici nego u različitim ulogama – on kao glumac a ja kao pozorišni kritičar, što nije dovoljno da bi ti susreti postali putopisi. Ne mogu se hvaliti da smo se družili, a to što sam ga oslovljaovao sa “Gago” ne znači mnogo, jer su ga tako zvali svi: prijatelji, kolege, poznanici, pa i neznanci koji bi mu prišli na ulici da izraze poštovanje.

Ne pamtim kada sam Gagu prvi put video na sceni. Možda, davno, u nekoj predstavi “Boška Buhe”, ali verovatnije u Ateljeu 212, no sigurno ne u legendarnoj Kosi u kojoj je igrao buntovnog Bergera. Ne zato što sam bio odveć mali ili nezainteresovan za Kosu, nego otuda što je predstava brzo skinuta s repertoara, a do ulaznica se teško moglo “probiti” od gužvi pred blagajnom gde je sedela legendarna Pavica.

No, dobro se sećam kada sam upoznao Dragana Nikolića. Bilo je to u vreme proba Dekamerona 81 po tekstu Helmuta Šefera i Roberta Ćulija, a u Ćulijevoj režiji, s proleća 1981, nakon što sam prošao temeljnu istragu Mire Trailović koja je želela da zna ko je klinac koji bi da gleda probe u njenom Ateljeu. Dozvolu sam dobio, a onda me je prosledila Saši Grudenu koji me je predstavio Ćuliju. On me je pustio na probe, ali pod uslovom da ne smetam. Nisam smetao. Sedeo sam u mraku sale, ćutao, gledao i slušao. Nisam siguran da su glumci uopšte znali da sam tu. Docnije, kad sam sám sebe, dabome bez ikakvog razumnog razloga, doživeo kao člana “ekipe”, osmelio sam se i nakon probe, tragom glumaca, sišao do ozloglašenog Ateljevog bifea. I tu sam se trudio da budem neprimetan, što i nije bio neki podvig jer je u Bifeu vrilo kao u košnici. Tu su bili SVI: Bata Stojković, Muci Draškić, Pera Kralj, Ceca Bojković, Milutin Butković, Baja Bačić, Pera Božović, Gordana Kosanović, Aljoša Vučković, Lečić, Enver Petrovci, Borka Pavićević, Tirke... Tu sam upoznao i Dušana Jovanovića, koji je odnekut, valjda iz Ljubljane, osvanuo u Ateljeu. “Skupom” je vazda predsedavao Mihiz.

I verovatno bih ja tu doveka ćutao i upijao svaku reč, balansirajući na jednoj nozi (sesti je bilo nezamislivo), da me jednog dana Bata, svakako iz sažaljenja, nije pozvao da sednem za glavni sto (tu se tačno znalo ko gde sedi). Svoje mesto je toga dana za stolom zauzimao i Gaga. Bata me je znao s proba Havelovih jednočinki Audicija i Vernisaž, koje Muci režirao “u komadu”, a čijim probama sam, takođe “neprimetan”, prisustvovao. Neko vreme mi je demonstrirao svoju poslovičnu harizmu, a onda se upustio u razgovor s interesantnijim sagovornikom. Tako sam se našao oči u oči s Gagom. Ovaj me, međutim, nije “otkačio” nego me ljubazno pitao šta radim u Ateljeu. Odgovorio sam. Šta mislim o probama Dekamerona, pitao je? Rekao sam, premda sad više ne znam šta. Ne sećam se ni kako je dalje tekao razgovor, ali pretpostavljam da sam tada istresao kompletan asortiman svoje mladalačke nadobudnosti, podstaknute odsustvom svesti koliko o teatru zapravo pojma nemam. Izdržao je herojski, a da mu se nisam smučio bilo mi je jasno kad me je sledećeg dana pozdravio i, šta više, pozvao na piće. Pio je viski, pa sam viski pio i ja.

Ono što mu tokom našeg prvog “druženja” nisam rekao zapisano je u mojim beleškama nastalim na probama Dekamerona. A tu piše: „Lik Lekara Nikolić gradi nenametljivo; kao da je nesiguran, kao da pažljivo opipava prostor oko sebe, ostavljajući ostalim glumcima da uzmu koliko im je potrebno, a onda, u suženom manevarskom krugu, on iz drugog plana prelazi u prvi. Ono što mi se u prvi mah činilo kao nesigurnost i glumačko nesnalaženje, sada dobija drugačiju dimenziju. Izgleda da on sve na sceni – odnose između likova, unutrašnja stanja duše role koju tumači – pojednostavljuje, i to čini namerno, da bi glumački dejstvovao upravo iz te jednostavnosti. A to čini vešto, znalački, savršeno...”. I još: „Draganov šarm, čak i kada glumački zadatak podrazumeva afirmaciju negativnog karaktera, isijava na način koji Lekara čini neodoljivo zavodljivim...”. I još: „Očigledno je koliko Nikolićeva gluma prija njegovom kolegama, koliko ih podstiče i s koliko zadovoljstva su mu na sceni partneri...”.

Novi Sad. Ovde sam dovoljno dugo da se sećam vremena kad je malo koja kafana u centru radila nedeljom. “Kada vidiš oženjenog muškarca da nedeljom sam ruča u restoranu, budi siguran da se razvodi”, davno mi je rekao ovdašnji prijatelj. Zato sam nedeljom odlazio na ručak u “Plavu frajlu”. Sa tetkom, uglednom novosadskom gospođom. Da ne bude zabune. Bila je vrela letnja nedelja kada smo nas dvoje ušli u baštu “Frajle”, kad tamo – Gaga. Pozdravljamo se i ja mu odmah kažem šta ovde znači kad oženjeni muškarac sam ručava nedeljom. Smeje se: „Bože sačuvaj, Milena i ja se ne razvodimo, nego snimam seriju u blizini, a danas je slobodan dan”. A onda, videvši da nisam sam, naglo ustade i pozdravi moju tetku. Učinio je to yentlmenski kao da se zdravi s holivudskom divom. “Ovaj mladić je zaista izuzetno šarmantan”, veli tetka docnije. “Dabome – kažem – on je s Crvenog krsta”.

Poslednji put sam Gagu sreo u beogradskom “Kaleniću”, gde sam prošlog proleća s Brankom Dimitrijevićem svratio na nedeljno prepodnevno piće. Nas dvojica smo već naručili drugu turu kad je u baštu “Kalenića” ušetao slavni glumac. No, niti je Nikolić ušetao kao “selebriti”, niti je njegova pojava uzbudila publiku “Kalenića”. A i zašto bi, kad je obod Crvenog krsta njegov kraj, tu je proveo mladost. Pozdravili smo se a onda je on seo za sto gde su ga čekali prijatelji – niko od poznatog sveta: glumaca, reditelja, novinara, dramskih i drugih pisaca, dramaturga, filmskih producenata, pozorišnih direktora... Čak niko ni od tzv. beogradskih faca. Bilo mi je jasno da su to Gagini drugari iz mladosti, verovatno njegovi vršnjaci (od kojih je izgledao mnogo mlađe), s kojima se odvajkada tu nedeljom sreće na kafi i piću. Ne znam o čemu su razgovarali. O predstojećoj Draganovoj filmskoj ulozi? O pozorištu kome se vratio nakon duže pauze? Ne verujem. To nisu teme s Crvenog krsta. Fudbal ili politika, predstojeći izbori (jer ovde su svaki čas izbori) ili mladalački nestašluci – o tome su, možda, mogle da budu njihove priče.

Branko i ja popismo još jednu turu pića i platismo. Podne je davno minulo i prolećno sunce više nije grejalo. Dunuo je vetar. Neambiciozan, ali dovoljno jak da nas podseti da je Beograd grad košave. Ustajući od astala mahnuo sam Gagi. I on je, uz blagi osmeh, odmahnuo nama.    

Piše: Aleksandar Milosavljević

(autor je upravnik SNP)

Piše:
Pošaljite komentar