Božo Vrećo: Moj se glas izborio sa zmajevima

postavke mjuzikla „Koštana” po drami Bore Stankovića u beogradskom Pozorištu na Terazijama, u kojoj je, po zamisli reditelja Kokana Mladenovića, trebalo da igra naslovnu ulogu. U petak, 18. marta, Božo Vrećo nastupiće u novosadskoj Sinagogi, što će biti prvi njegov solistički koncert u Srbiji.

* Publika u Novom Sadu čuće a cappella izvođenje sevdalinki. U kojoj meri se ono razlikuje od interpretacija na koje smo navikli?

– Razlikuje se u svemu, povratak je to iskonu, praizvedbi sevdalinke, jecaju ženske duše koja čezne i mašta o nekom muškarcu koji možda nije živ, koji možda nikada ni neće biti njen, ali ona ga voli i svojom pesmom doziva. Na mojim a cappella koncertima prodire se u dušu, u one najtananije i najskrivenije kutke duše, puno se plače, ali i smeje, oslobađa, emocije su nesputane i glas plovi i spaja ljude, poistovećuje se sa likovima unutar pesama, to postaju naše priče, monolozi nas samih.

* Kažeš da je teško verodostojno, iskreno pevati sevdah ako se ne prožive neke životne boli i patnje. Da li takvo iskustvo mora da ima i slušalac – da bi ga sevdah dotakao?

– Sigurno da da. Tuga nas mnogo jače spaja negoli i sama ljubav, zato u sevdahu i nalazimo utočište. Ti tekstovi, kad su opevani, pričaju o nama, našim ljubavima, razočarenjima, spoticanjima, izazovima i iskušenjima. Kako bismo, inače, drugačije shvatili i bili sasvim unutra...?!

* Gitarista Miroslav Tadić mi je priznao da ga je muzika Balkana više počela zanimati tek kada je otišao u SAD i kada je mogao da na nju gleda s distance. Misliš li da bi se tvoje viđenje promenilo da si pre desetak godina otišao u Francusku, Nemačku, preko bare... i iz te perspektive gledao na sevdalinke?

– Ja volim što je moja karijera potekla upravo u Bosni, tu gde je sevdalinka i nastala, to je teži put, naročito u Sarajevu. Tu ako uspete da budete prihvaćeni i voljeni i slušani, onda je to vrhunac. To je moj grad koji sam oduvek voleo i sada sam tu. A što se tiče toga kako bi bilo da sam otišao u inostranstvo pa tamo krenuo sa sevdahom, isto bi bilo, jer gde god da jesam i gde god da budem, ja ću stvarati srcem.

* Niz tvojih kolega, poput Damira Imamovića, s kojim i sarađuješ, kombinuju sevdalinku yezom ili rokom. Vuče li i tebe ponekad u tom pravcu?

– Kroz moj rad sa bendom „Halka” - imamo dva snimljena albuma – jako je puno novog zvuka u sevdahu, a i sarađujem sa umetnicima koji opet donose potpuno novi žanrovski upliv na moje tekstove i muziku. I to me ispunjava, inspiriše, nadahnjuje. No, ono što je najbitnije, ta emocija i tekstualna litičnost nikad ne sme izostati, tekst mora dotaći, glas obuzeti celo biće, a melodija opiti.

* Kada pred sobom imaš neku pesmu, koju je, recimo, pevana pre više od 200-300 godina, šta je to što opredeljuje hoćeš li je izvoditi na tradicionalan način, ili ćeš ipak pokušati da u nju ugradiš i duh vremena u kojem živimo?

– Od početka ja imam svoj stil, nije ničija kopija, impostacija mog glasa je od lirskog tenora do lirskog soprana pa mogu otpeevati sve što poželim na način na koji želim, volim improvizovati, uvek kažem da u izvođenju malo zakomplikujem interpretaciju, učinim je težom za otpevati jer to sevdah na neki način traži od mene - da bude na pijedestalu i da ima sakralnost u sebi.

* Koliko uopšte kao umetnik imaš potrebu da istražuješ, improvizuješ..?

– Jako puno. Slušam svakodnevno puno toga, čitam po knjigu dnevno i imam poprilično veliku arhivu sevdaha. Taj dramatični deo mene daje posebnu notu, pa moji koncerti nisu samo puko pevanje, oni su i predstava i ispovest i monolog i oda slobodi. Zato je bitno uvek improvizovati, tražiti sebe i pronalaziti se.

* Po “univerzitetskoj” vokaciji si arheolog. Uhvatiš li sebe ponekad da “previše kopaš“ po sebi, ali i pesmama u želji da što više toga izneseš na sceni?

– Magistrirao sam u domenu bosanskih stećaka i kraljevske bosanske loze, to je moj život, pa zato uvek kažem da je moja najveća i najvažnija iskopina sevdah, koji je negde oduvek bio u meni i čekao svetlo dana da zasija punim sjajem. Inače, u mojim tekstovima se puno toga nazire, pomalo su zagonetni, vraćaju u starine, imaju naročitu patinu i uvek govore puno o meni samom. U mojoj autobiografskoj knjizi, posvećenoj mojoj majci, koja se i zove po njoj „Mila”, govorim o svemu onom što me inspirisalo i o pozadini nastanka tih tekstova, ko su ti ljudi o kojima pevam, ali i ko sam ja i od čega sam satkan.

* Razbija li muzika predrasude? Ili na Balkanu to ipak još uvek ide teško i mučno?

– Itekako, no to nije bilo jedino što ide uz mene konkretno, sva moja muško - ženska dualnost je odmah iskočila i počela parati do tada potpuno konzervativno i primitivno gledište na sevdah i one koji taj žanr izvode. No, moj glas se izborio sa zmajevima i alama, moja istinitost i verodostojnost biću koje jesam i moja čista duša dotakle se i razbile sve bedeme i granice. To je bila moja misija i jako sam ponosan na to. Nisam se deklarisao nikada, niti to mogu, ni kao gej osoba ni kao transvestit, uz mene ide samo, kao što je „Njujork tajms” napisao: „Božo Vrećo je samo i naprosto Sloboda”.

* Svojevremeno si priznao da si iskren i na sceni i van nje. Obija li ti se to ponekad o glavu? Da li bi ti bilo lakše da se pretvaraš, foliraš... što je umnogome odlika ne samo ovdašnje estrade nego uopšte šou-biznisa?

– Nisam, srećom, ni deo šou biznisa ni ovdašnje estrade. Živim svoj život punim plućima, sretan sam i ljudi me vole, imam svoju publiku za koju stvaram i sve drugo je potpuno nebitno. Ne stvaram za svakoga i ne dodvoravam se nikome, moja publika su ljudi bez predrasuda, dubokih emocija, s iskrenom i toplom dušom i srcem. Kamenje me odavno ne interesuje.

Miroslav Stajić

„Koštana” u Novom Sadu

* Velika se frka digla zbog želje Kokana Mladenovića da postavi “Koštanu” s tobom u glavnoj ulozi. Ta predstava je u Pozorištu na Terazijama otkazana, ali ima li ipak naznaka da bi u skoroj budućnosti gazda Mitke na sceni mogao da ti kaže “Poj, Koštano... poj ’Žal za mladost’!”...

– Hoće i jako se radujem predstavi. „Koštana” doživljava premijeru najprije na festivalu u Tivtu početkom avgusta, zatim slede Novi Sad i Srpsko narodno pozorište, a onda i Beograd, mada još uvek ne znam koje će to biti teatar, no neko poseban i bitan svakako. Pozorište na Terazijama je na sebe navuklo ljagu i prekor, pa ne bih dalje o strukturi koja u njemu donosi odluke -sramota za njih, a velika otvorena kapija za mene.