Божо Врећо: Мој се глас изборио са змајевима

поставке мјузикла „Коштана” по драми Боре Станковића у београдском Позоришту на Теразијама, у којој је, по замисли редитеља Кокана Младеновића, требало да игра насловну улогу. У петак, 18. марта, Божо Врећо наступиће у новосадској Синагоги, што ће бити први његов солистички концерт у Србији.

* Публика у Новом Саду чуће а цаппелла извођење севдалинки. У којој мери се оно разликује од интерпретација на које смо навикли?

– Разликује се у свему, повратак је то искону, праизведби севдалинке, јецају женске душе која чезне и машта о неком мушкарцу који можда није жив, који можда никада ни неће бити њен, али она га воли и својом песмом дозива. На мојим а цаппелла концертима продире се у душу, у оне најтананије и најскривеније кутке душе, пуно се плаче, али и смеје, ослобађа, емоције су неспутане и глас плови и спаја људе, поистовећује се са ликовима унутар песама, то постају наше приче, монолози нас самих.

* Кажеш да је тешко веродостојно, искрено певати севдах ако се не проживе неке животне боли и патње. Да ли такво искуство мора да има и слушалац – да би га севдах дотакао?

– Сигурно да да. Туга нас много јаче спаја неголи и сама љубав, зато у севдаху и налазимо уточиште. Ти текстови, кад су опевани, причају о нама, нашим љубавима, разочарењима, спотицањима, изазовима и искушењима. Како бисмо, иначе, другачије схватили и били сасвим унутра...?!

* Гитариста Мирослав Тадић ми је признао да га је музика Балкана више почела занимати тек када је отишао у САД и када је могао да на њу гледа с дистанце. Мислиш ли да би се твоје виђење променило да си пре десетак година отишао у Француску, Немачку, преко баре... и из те перспективе гледао на севдалинке?

– Ја волим што је моја каријера потекла управо у Босни, ту где је севдалинка и настала, то је тежи пут, нарочито у Сарајеву. Ту ако успете да будете прихваћени и вољени и слушани, онда је то врхунац. То је мој град који сам одувек волео и сада сам ту. А што се тиче тога како би било да сам отишао у иностранство па тамо кренуо са севдахом, исто би било, јер где год да јесам и где год да будем, ја ћу стварати срцем.

* Низ твојих колега, попут Дамира Имамовића, с којим и сарађујеш, комбинују севдалинку yезом или роком. Вуче ли и тебе понекад у том правцу?

– Кроз мој рад са бендом „Халка” - имамо два снимљена албума – јако је пуно новог звука у севдаху, а и сарађујем са уметницима који опет доносе потпуно нови жанровски уплив на моје текстове и музику. И то ме испуњава, инспирише, надахњује. Но, оно што је најбитније, та емоција и текстуална литичност никад не сме изостати, текст мора дотаћи, глас обузети цело биће, а мелодија опити.

* Када пред собом имаш неку песму, коју је, рецимо, певана пре више од 200-300 година, шта је то што опредељује хоћеш ли је изводити на традиционалан начин, или ћеш ипак покушати да у њу уградиш и дух времена у којем живимо?

– Од почетка ја имам свој стил, није ничија копија, импостација мог гласа је од лирског тенора до лирског сопрана па могу отпеевати све што пожелим на начин на који желим, волим импровизовати, увек кажем да у извођењу мало закомпликујем интерпретацију, учиним је тежом за отпевати јер то севдах на неки начин тражи од мене - да буде на пиједесталу и да има сакралност у себи.

* Колико уопште као уметник имаш потребу да истражујеш, импровизујеш..?

– Јако пуно. Слушам свакодневно пуно тога, читам по књигу дневно и имам поприлично велику архиву севдаха. Тај драматични део мене даје посебну ноту, па моји концерти нису само пуко певање, они су и представа и исповест и монолог и ода слободи. Зато је битно увек импровизовати, тражити себе и проналазити се.

* По “универзитетској” вокацији си археолог. Ухватиш ли себе понекад да “превише копаш“ по себи, али и песмама у жељи да што више тога изнесеш на сцени?

– Магистрирао сам у домену босанских стећака и краљевске босанске лозе, то је мој живот, па зато увек кажем да је моја највећа и најважнија ископина севдах, који је негде одувек био у мени и чекао светло дана да засија пуним сјајем. Иначе, у мојим текстовима се пуно тога назире, помало су загонетни, враћају у старине, имају нарочиту патину и увек говоре пуно о мени самом. У мојој аутобиографској књизи, посвећеној мојој мајци, која се и зове по њој „Мила”, говорим о свему оном што ме инспирисало и о позадини настанка тих текстова, ко су ти људи о којима певам, али и ко сам ја и од чега сам саткан.

* Разбија ли музика предрасуде? Или на Балкану то ипак још увек иде тешко и мучно?

– Итекако, но то није било једино што иде уз мене конкретно, сва моја мушко - женска дуалност је одмах искочила и почела парати до тада потпуно конзервативно и примитивно гледиште на севдах и оне који тај жанр изводе. Но, мој глас се изборио са змајевима и алама, моја истинитост и веродостојност бићу које јесам и моја чиста душа дотакле се и разбиле све бедеме и границе. То је била моја мисија и јако сам поносан на то. Нисам се декларисао никада, нити то могу, ни као геј особа ни као трансвестит, уз мене иде само, као што је „Њујорк тајмс” написао: „Божо Врећо је само и напросто Слобода”.

* Својевремено си признао да си искрен и на сцени и ван ње. Обија ли ти се то понекад о главу? Да ли би ти било лакше да се претвараш, фолираш... што је умногоме одлика не само овдашње естраде него уопште шоу-бизниса?

– Нисам, срећом, ни део шоу бизниса ни овдашње естраде. Живим свој живот пуним плућима, сретан сам и људи ме воле, имам своју публику за коју стварам и све друго је потпуно небитно. Не стварам за свакога и не додворавам се никоме, моја публика су људи без предрасуда, дубоких емоција, с искреном и топлом душом и срцем. Камење ме одавно не интересује.

Мирослав Стајић

„Коштана” у Новом Саду

* Велика се фрка дигла због жеље Кокана Младеновића да постави “Коштану” с тобом у главној улози. Та представа је у Позоришту на Теразијама отказана, али има ли ипак назнака да би у скорој будућности газда Митке на сцени могао да ти каже “Пој, Коштано... пој ’Жал за младост’!”...

– Хоће и јако се радујем представи. „Коштана” доживљава премијеру најприје на фестивалу у Тивту почетком августа, затим следе Нови Сад и Српско народно позориште, а онда и Београд, мада још увек не знам које ће то бити театар, но неко посебан и битан свакако. Позориште на Теразијама је на себе навукло љагу и прекор, па не бих даље о структури која у њему доноси одлуке -срамота за њих, а велика отворена капија за мене.