БОШКО КРСТИЋ, КЊИЖЕВНИК: Предности и мане живота постранце

Прозни писац, есејиста, документариста, публициста, аутор више монографија, уредник књижевног часописа “Руковети” Бошко Крстић (1947) живи и ради у Суботици. Већина његових књига објављена је на српском и мађарском, “и одишу мешањем различитих култура, историјом, променама граница и судбинама људи”. Прву књигу објавио је као четрдесетогодишњак (збирка есеја “Суботичке сенке”), а уследиле су још три у истом жанру, затим три романа и драма за децу.

Ваша збирка есеја “Сребрни оксид”, у издању београдског “Архипелага”, помало личи на сабирање личних успомена, да их не прекрије оксид времена. Који читаоци ће најбоље разумети оно о чему сте писали?

- За књигу „имагинарних докумената“ названу „Сребрни оксид“ једна је критичарка написала да није за младе него за старије. И да је конзервативна (боже, још јуче сам био млад и „модеран“). Не знам. Савремена литература је испеглала „жанрове“. Створена је читалачка публика која у једној књизи захтева све – историју, митове, љубавне заплете, криминал, светске завере. Како каже мој пријатељ Ото Толнаи, данас се не пишу књиге већ само бестселери. Но, не страхујем од нечитања, ко се буде латио ове књиге, и она ће се „латити“ њега.

Живите и стварате изван културног епицентра, ако се тако може назвати Београд. Које су предности а које мане те позиције?

- Кад живите постранце, рецимо у провинцији (иако је вечито питање, а где је то?), постоје две опасности: једно је да вам досади место, град у коме живите, а друго да ви досадите том граду. Писац вечито дограђује свој град у књижевном свету који је сам створио. Види га час овако, час онако: час добрим, час злим; час малим, час величанственим. А град свог писца среће на пијаци, у кафани, у слабости, у невољи, час га слави, час понижава. Можда је предност живота „постранце“ што сами одређујете брзину којом ћете трчати, док се тамо у центрима гладијаторски сламају ко ће стићи први. Али је невоља слична - ваша да не успорите превише, а њихова да се не сломе у често узалудној трци.

Писање није посао, то је стање, можда стање духа. Двоструки живот, у свету који јесте, и у свету који сте створили књигама. А онда није важно где је то место и где је тај свет. А писати се мора...

Велики део  књижевног стваралаштва и истраживања у овој области посветили сте Данилу Кишу, који је својевремено записао да „у свету нема правде за људе, па чак ни за мачиће”.

- Патња је толико уобичајена, свакодневна појава на овом простору да смо једноставно престали да је осећамо и примећујемо у пуној мери. Мислим да је Киш један од оних који нам је вратио способност да је препознамо, да отворено откривамо њене узроке, да јој се супротставимо, на крају, и да неприкривено патимо. При том је успео да о томе проговори  сваком разумљивим језиком, што га и чини тако прихваћеним у Европи. Можда то треба и посебно истаћи, ту разумљивост, подударну као крвна група свим људима. Зато бих и рекао да Киш није само европски писац, већ српски писац европске разумљивости и вредности.

Овим простором који зовемо Европа и даље клопарају возови, али различитих возних редова, смисла путовања и путника. О обале медитеранске Европе разбијају се претрпани крхки чамци несрећника који хоће да се по сваку цену докопају њених обала бежећи из својих паклова, а негде на северу возови као амфибије пролазе кроз планине и тунеле испод мора док путници прекраћују ионако прекратко време путовања читајући трагедије са свог, европског југа или с Балкана. Приче се понављају, и у животу и у књигама.

Дугогодишњи сте уредник књижевног часописа “Руковети” , који у Суботици излази већ шест деценија. Како  опстајете до данас?

- Часописи су феномен који живи од вечите претње гашење и нестанка. Па иако смо склони да благонаклоно гледамо на овог „пацијента“, и да брзоплето закључимо како је опет (или још увек) у кризи, озбиљнијом анализом ћемо утврдити да је данас часописа више него икада. Ко покрене било какву иницијативу (политичку углавном) покрене и часопис. Само је мало њих сачувало или створило „лични опис“ и „карактерне црте“. „Руковет“, часопис који уређујем, навршио је шездесет година непрекидног излажења и чини ми се да је у томе успео.

У Србији се годишње објави између три и четири хиљаде нових књижевних  наслова. Много или мало?

- Очекујемо књигу која ће нас објаснити и нама самима и другима, после које ће потећи чиста вода и све нам постати јасно, и прошлост и будућност. Наша су очекивања огромна, бојим се да их не би сада испунили ни Андрић, ни Црњански, ни Киш, заједно! А над свима лебди питање: да ли ћемо уопште препознати такву књигу ако се ипак појави.

Радмила Лотина

Дан када је плакала цела макарска плажа

- Други пут сам био на мору после београдских демонстрација 1968. Једног дана заплакала је цела макарска плажа. Тог дана су снаге источног блока ушле у Праг, а нисам знао да су најбројнији туристи на Јадрану били Чеси. То, плач стотина људи на сунчаној плажи, то је данас моја слика 68. Све се убрзава и слика овог света је све више и више. И лепих и страшних. Све се оне склапају, монтирају у неки филм, али без правог редитеља и монтажера. Бојим се да то не буде филм наших данашњих живота.