Akustične skulpture Vladimira Labata Rovnjeva sutra uveče u Madlenijanumu

Podsetimo, prve „Akustične Skulpture Labat” nastale su pre ravno četiri decenije. Sa njihovim nastankom krenulo je, kako pojašnjava Labat za „Dnevnik”, i kreativno duhovno-eksperimentalno muziciranje na njima, upravo nazvano Svaromfal (svetlost središta).

„Muziciranjem, kao i kreiranjem novih ASL skulptura, vremenom su se stvorile muzičko improvizovane vokalno instrumentalne celine, pri čemu je sam način kreativnog stvaranja, odnosno muziciranja, zapravo autentični oblik multimedijalnog performansa...“, navodi Labat.

„Pri tome sam proteklih dvadesetak godina uglavnom svirao za sebe da bih onda shvatio da je konačno sazrelo vreme da se s tim projektom krene u svet. Prvi izlazak je bio u aprilu ove godine na Novosadskim muzičkim svečanostima, pri čemu je taj koncert istovremeno bio i svojevrsna molitva u smislu pokajanja zbog svega što je porušeno od crkava i grobalja na mestu gde je potom nesrećno podignuto Srpsko narodno pozorište. Ođek je bio možda i neočekivano veliki, delom i zahvaljujući društvenim mrežama - koje, iskreno, uopšte ne volim, ali bez kojih se danas očigledno ne može – a rezultat je taj da su za ars-integralnu improvizovanu muziku čula i takva imena poput čuvenog perkusioniste Hamida Drejka, koji će sa nama nastupiti sada u Madlenianumu.“

Hamid Drejk već dve decenije slovi za jednog od najboljih svetskih yez perkusionista, koji se pođednako uspešno okušao i u svetu improvizovane muzike. Sarađivao je sa pijanistom Herbijem Henkokom, trubačem Donom Čerom, basistom Reyijem Vorkmanom, saksofonistom Arčijem Šepom, a pored standardnih bubnjarskih setova, rado je isprobavao muziciranje na afro-kubanskim, afričkim i indijskim udaraljkama, pođednako vešto koristeći i palice koliko i šake i prste. To je i jedan od razloga što Labat, iako će se Drejk praktično tek danas, kada dolazi u Novi Sad, prvi put sresti sa ASL skulpturama, nema dilemu da će njima biti oduševljen. Pogotovo novim „bubnjevima” koje je specijalno povodom Drejkovog dolaska Labat nedavno napravio...   

„Kada imaš pred sobom zvučnu skulpturu - uostalom, i na violinu ili saksofon se može gledati kao na fenomenalne skulpture – imaš priliku da se vratiš u period dečje igre, kada si se neopterećen zabavljao. Nije muzika samo ono što piše u notama i muzičari koji još uvek imaju u sebi taj živac da ih privlači nepoznato lako se prepuste uživanju u mojim akustičnim skulpturama. Jer one su ogromne igračke koje podižu kreativnost.Tako su, recimo, nedavno kod mene na Popovici bila kompozitori Aleksandra Vrebalov i Džon King, koji je inače i vrhunski yez muzičar, i bez ikakve prethodne pripreme s nama su se baš lepo igrali. Za mene je i dalje prava stvar kada možeš da doživiš muziku celim svojim bićem – i da nestaneš.“

Labat to „nestajanje” pojašnjava pozivajući se na reči legendarnog pijaniste Kita Džereta: „Kada sednem za klavir, ja ne znam šta sviram. Jer nestanem...” Pri tome ne krije sagovornik „Dnevnika” da mu je važno da u publici probudi reakciju, pri čemu je u osnovi manje bitno da li će ona biti oduševljenje ili negodovanje – „ravnodušnost je smrt za svakog umetnika”. Inače, na koncertu u Madlenianumu „sviraće” i neki novi instrumenti, nastali od Nomusa naovamo. Akustičnih skulptura ima, pojašnjava Labat, već toliko da može da napravi i pet koncerata i da instrumenti uvek budu drugačiji. Nije, dakle, više u pitanju potreba da napravi neki novi oblik, ali jeste potreba da dođe do nekog novog zvuka...

„Kada si naspram ASL skulptura, uvek postoji šansa i da se desi nešto nepredviđeno, i upravo je to izazov, jer i takav „ispad” moraš u trenutku da na smislen način uključiš u kreiranje muzičke fuzije. Može li sve to da se „uvuče” u notni tekst – možda i može, ali sam trenutak stvaranja je nemoguće ponoviti. Srećom sada postoji tehnologija kojom možemo da na najbolji mogući način zabeležimo svaku našu svirku, svaku našu igru, invenciju koja je došla u jednom momentu i u tom se obliku verovatno više nikada neće ponoviti. A cilj je postići zvučnu celinu koja će dovesti u ravnotežu prostor, publiku i nas muzičare... Tada sve postaje muzika. I ako mi, recimo, slučajno ispadne palica, to će biti novi muzički trenutak koji će nas sve odvesti u potpuno drugom pravcu od prethodno dogovorenog. I zato je toliko važno da pred mojim skulpturama budeš potpuno otvoren. Suština je, dakle, u spontanom muziciranju gde nije bitno da li nas na sceni ima pet ili šest, ili sam sam, da li nas sluša pet hiljada ljudi ili desetak, već je najvažnije da na kreativno-muzički način profunkcionišemo kao celina... I da u tome uživamo i mi i svi koji nas slušaju...“       

Tekst i foto: M. Stajić