Акустичне скулптуре Владимира Лабата Ровњева сутра увече у Мадленијануму

Подсетимо, прве „Акустичне Скулптуре Лабат” настале су пре равно четири деценије. Са њиховим настанком кренуло је, како појашњава Лабат за „Дневник”, и креативно духовно-експериментално музицирање на њима, управо названо Сваромфал (светлост средишта).

„Музицирањем, као и креирањем нових АСЛ скулптура, временом су се створиле музичко импровизоване вокално инструменталне целине, при чему је сам начин креативног стварања, односно музицирања, заправо аутентични облик мултимедијалног перформанса...“, наводи Лабат.

„При томе сам протеклих двадесетак година углавном свирао за себе да бих онда схватио да је коначно сазрело време да се с тим пројектом крене у свет. Први излазак је био у априлу ове године на Новосадским музичким свечаностима, при чему је тај концерт истовремено био и својеврсна молитва у смислу покајања због свега што је порушено од цркава и гробаља на месту где је потом несрећно подигнуто Српско народно позориште. Ођек је био можда и неочекивано велики, делом и захваљујући друштвеним мрежама - које, искрено, уопште не волим, али без којих се данас очигледно не може – а резултат је тај да су за арс-интегралну импровизовану музику чула и таква имена попут чувеног перкусионисте Хамида Дрејка, који ће са нама наступити сада у Мадлениануму.“

Хамид Дрејк већ две деценије слови за једног од најбољих светских yеz перкусиониста, који се пођеднако успешно окушао и у свету импровизоване музике. Сарађивао је са пијанистом Хербијем Хенкоком, трубачем Доном Чером, басистом Rеyijеm Воркманом, саксофонистом Арчијем Шепом, а поред стандардних бубњарских сетова, радо је испробавао музицирање на афро-кубанским, афричким и индијским удараљкама, пођеднако вешто користећи и палице колико и шаке и прсте. То је и један од разлога што Лабат, иако ће се Дрејк практично тек данас, када долази у Нови Сад, први пут срести са АСЛ скулптурама, нема дилему да ће њима бити одушевљен. Поготово новим „бубњевима” које је специјално поводом Дрејковог доласка Лабат недавно направио...   

„Када имаш пред собом звучну скулптуру - уосталом, и на виолину или саксофон се може гледати као на феноменалне скулптуре – имаш прилику да се вратиш у период дечје игре, када си се неоптерећен забављао. Није музика само оно што пише у нотама и музичари који још увек имају у себи тај живац да их привлачи непознато лако се препусте уживању у мојим акустичним скулптурама. Јер оне су огромне играчке које подижу креативност.Тако су, рецимо, недавно код мене на Поповици била композитори Александра Вребалов и Џон Кинг, који је иначе и врхунски yеz музичар, и без икакве prеthodnе припреме с нама су се баш лепо играли. За мене је и даље права ствар када можеш да доживиш музику целим својим бићем – и да нестанеш.“

Лабат то „нестајање” појашњава позивајући се на речи легендарног пијанисте Кита Џерета: „Када седнем за клавир, ја не знам шта свирам. Јер нестанем...” При томе не крије саговорник „Дневника” да му је важно да у публици пробуди реакцију, при чему је у основи мање битно да ли ће она бити одушевљење или негодовање – „равнодушност је смрт за сваког уметника”. Иначе, на концерту у Мадлениануму „свираће” и неки нови инструменти, настали од Номуса наовамо. Акустичних скулптура има, појашњава Лабат, већ толико да може да направи и пет концерата и да инструменти увек буду другачији. Није, дакле, више у питању потреба да направи неки нови облик, али јесте потреба да дође до неког новог звука...

„Када си наспрам АСЛ скулптура, увек постоји шанса и да се деси нешто непредвиђено, и управо је то изазов, јер и такав „испад” мораш у тренутку да на смислен начин укључиш у креирање музичке фузије. Може ли све то да се „увуче” у нотни текст – можда и може, али сам тренутак стварања је немогуће поновити. Срећом сада постоји технологија којом можемо да на најбољи могући начин забележимо сваку нашу свирку, сваку нашу игру, инвенцију која је дошла у једном моменту и у том се облику вероватно више никада неће поновити. А циљ је постићи звучну целину која ће довести у равнотежу простор, публику и нас музичаре... Тада све постаје музика. И ако ми, рецимо, случајно испадне палица, то ће бити нови музички тренутак који ће нас све одвести у потпуно другом правцу од prеthodno договореног. И зато је толико важно да пред мојим скулптурама будеш потпуно отворен. Суштина је, дакле, у спонтаном музицирању где није битно да ли нас на сцени има пет или шест, или сам сам, да ли нас слуша пет хиљада људи или десетак, већ је најважније да на креативно-музички начин профункционишемо као целина... И да у томе уживамо и ми и сви који нас слушају...“       

Текст и фото: М. Стајић