TEMA „DNEVNIKA”: Osamnaest godina od ukidanja smrtne kazne u Srbiji

Čolića, koji je u vreme zločina imao 30 godina, tadašnji novosadski Okružni sud osudio je na smrtu kaznu. Odlaska pred streljački stroj ubicu, poreklom iz Hrvatske Kostajnice, spaslo je ukidanje smrtne kazne u Srbiji februara 2002. godine. U tom trenutku bilo je 12 pravosnažno osuđenih na smrtnu kaznu. Umesto streljanja, kazna im je preinačena u 40 godina robije.

Od dvanaestorice koja su izbegla izlazak pred streljački vod, danas su u zatvorima u Beogradu, Požarevcu i Nišu još devetorica takvih osuđenika za najteža krivična dela.

Osim Čolića, za vreme izdržavanja kazne 2012. preminuo je Milan Ivković, dok je Vučko Manojlović, verovatno najpoznatiji osuđenik u Srbiji na smrtu kaznu, pomilovan 2013. godine odlukom predsednika Republike. U niškom zatvoru je proveo više od tri decenije, a na smrtnu kaznu osuđen je zbog ubistva tužioca u Leskovcu osamdesetih godina prošlog veka.

Od devetorice preostalih prvi će na slobodu Azis Musliju, i to već 17. juna 2021. godine. On služi kaznu u požarevačkoj „Zabeli”

Iako su godinama očekivali dolazak streljačkog voda, ti osuđenici uspeli su da izbegnu smrt, a ubrzo su i zaboravljeni pod naletom novih surovih zločina, čije su žrtve bila i deca. Kada se dogodi takav zločin, javnost reaguje burno i traži povratak smrtne kazne u naše zakonodavstvo, a neretko takve apele upućuju i političari.

Osuđenike su od pogubljenja spasle evropske integracije jer je Srbija, kao članica Saveta Evrope, morala da ukine smrtnu kaznu. U očekivanju da ona bude konačno ukinuta, nadležni su se ustručavali da izdaju naredbe o streljanju, iako su presude bile pravosnažne.

Da im je smrtna kazna zamenjena zatvorom od 20 godina, koja je tada bila najteža posle smrtne, mnogi od njih bi već izašli na slobodu. Međutim, sudovi su za svakog od njih doneli nove presude od 40 godina zatvora, koja je 2002. godine kod nas uvedena kao „zamena” za smrtnu kaznu. Većina se žalila jer ta kazna nije bila propisana u vreme kada su izvršili surove zločine.

Iza zidina novog zatvora za najteže osuđenike u Padinskoj Skeli, kaznu izdržavaju bivši osuđenici na smrt Ilija Vujić, Radovan Joksić, Zoran Jevremović, Miroslav Stojadinović, Slavoljub Velić i Slavoljub Jovanović. U „Zabeli” su Ljubomir Stevanović i Azis Musliju, a u Nišu Mlađa Milovanović.

Beograđani najviše pamte dva teška zločina početkom devedesetih godina. U Pohorskoj ulici u Novom Beogradu ubijeni su Vera Židić, njen trinaestogodišnji sin Davor i njihov pas. Ubica je mislio da će u stanu naći mnogo novca, što se ispostavilo kao „pogrešan tip”. Zločin se dogodio 1. decembra 1993. godine. Policijski inspektori bili su zgroženi surovošću tog ubistva. Tadašnji Okružni sud u Beogradu izrekao je presudu 17. oktobra 1994. Vujić je imao 25 godina kada je izvršio zločin, a izaći će iz zatvora kada napuni 65.

Bila je to prva izrečena smrtna kazna u Beogradu posle više od dve decenije. Dve godine kasnije, u beogradskoj Palati pravde osuđen je na smrt i Radovan Joksić, poznat kao „ubica iz Fruškogorske ulice”. Izaći će iz zatvora 27. oktobra 2035. sa 63 godine.

Biznismen Nebojša Salatić, njegova devojka Slavica Kovačević i maloletni sestrić Milan Graoranov ubijeni su iz „škorpiona” s prigušivačem kada su ušli u Salatićev stan. Joksić i njegovi saučesnici su sa žrtava skinuli nakit, otvorili frižider i jeli.

Ljubomir Stevanović osuđen je 1997. godine na smrt zbog ubistva Milana Vranića, maturanta Šeste beogradske gimnazije. Zatvor treba da napusti 30. maja 2037, kada bude imao 64. Zločin je izvršen iz koristoljublja, kao i većina ostalih. On će, kako sada stvari stoje, biti poslednji „pomilovani” koji će izaći na slobodu

Mlađa Milovanović iz Paraćina osuđen je na smrt zato što je silovao, ubio i zapalio devojku Jelenu Đorđević, koju je povezao kao auto-stoperku. Nalazi se u niškom zatvoru, a na slobodu bi trebalo da izađe 9. jula 2036. Slavoljub Velić i Slavoljub Jovanović osuđeni su zbog ubistva bračnog para Takač, poznatih subotičkih zlatara. Njima zamenjena zatvorska kazna ističe 16, odnosno 17. aprila 2036.

Podsetimo, smrtna kazna je poslednji put u Srbiji izvršena 14. februara 1992. u prostorijama Okružnog zatvora u Somboru. Streljan je Johan Drozdek, osuđen na smrt zbog silovanja i svirepog ubistva devojčice.

Poslednja smrtna kazna u Beogradu izvršena je početkom sedamdesetih godina u Centralnom zatvoru nad Milanom Gutićem i Savom Lisovcem, koji su daleke 1969. godine osuđeni zbog ubistva beogradskog taksiste Tiosava Jankovića.

Kaznu je izvršavao petočlani streljački vod, koji su činili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Oni nisu znali ko od njih ispaljuje prave metke, a ko „ćorke”. Streljanju je prisustvovala komisija, u kojoj su bili sudija i javni tužilac, upravnik zatvora i branilac osuđenog.

Sve veća podrška građana

Po nekim istraživanjima, prošle godine 58 odsto građana Srbije izjasnilo se za ponovno uvođenje smrtne kazne, protiv je 25 procenata, dok je neodlučno 17 odsto. To predstavlja blagi porast u odnosu na pretprošlu godinu, kada je 56 odsto građana Srbije bilo za uvođenje te kazne, protiv je bilo 24, a uzdržano 20 odsto ispitanika.

Od 2007. gotovo svake godine rastao je broj građana u Srbiji koji su za ponovno uvođenje smrtne kazne – pre 12 godina takvu promenu krivičnog zakona podržavalo je nešto više od 30 odsto građana.

Nakon ukidanja smrtne kazne, propisano je da najstroža kazna bude 40 godina zavora. U Srbiji trenutno takvu kaznu izdržava 85 osuđenika, i svi su muškarci. Svi su osuđeni za najteže zločine, tačnije, krivično delo teškog ubistva. Za te osuđenike predviđena su tri zatvora: u Beogradu, Nišu i Požarevcu, odnosno „Zabeli”.

M. Bozokin

D. Nikolić