ТЕМА „ДНЕВНИКА”: Осамнаест година од укидања смртне казне у Србији

Чолића, који је у време злочина имао 30 година, тадашњи новосадски Окружни суд осудио је на смрту казну. Одласка пред стрељачки строј убицу, пореклом из Хрватске Костајнице, спасло је укидање смртне казне у Србији фебруара 2002. године. У том тренутку било је 12 правоснажно осуђених на смртну казну. Уместо стрељања, казна им је преиначена у 40 година робије.

Од дванаесторице која су избегла излазак пред стрељачки вод, данас су у затворима у Београду, Пожаревцу и Нишу још деветорица таквих осуђеника за најтежа кривична дела.

Осим Чолића, за време издржавања казне 2012. преминуо је Милан Ивковић, док је Вучко Манојловић, вероватно најпознатији осуђеник у Србији на смрту казну, помилован 2013. године одлуком председника Републике. У нишком затвору је провео више од три деценије, а на смртну казну осуђен је због убиства тужиоца у Лесковцу осамдесетих година прошлог века.

Од деветорице преосталих први ће на слободу Азис Муслију, и то већ 17. јуна 2021. године. Он служи казну у пожаревачкој „Забели”

Иако су годинама очекивали долазак стрељачког вода, ти осуђеници успели су да избегну смрт, а убрзо су и заборављени под налетом нових сурових злочина, чије су жртве била и деца. Када се догоди такав злочин, јавност реагује бурно и тражи повратак смртне казне у наше законодавство, а неретко такве апеле упућују и политичари.

Осуђенике су од погубљења спасле европске интеграције јер је Србија, као чланица Савета Европе, морала да укине смртну казну. У очекивању да она буде коначно укинута, надлежни су се устручавали да издају наредбе о стрељању, иако су пресуде биле правоснажне.

Да им је смртна казна замењена затвором од 20 година, која је тада била најтежа после смртне, многи од њих би већ изашли на слободу. Међутим, судови су за сваког од њих донели нове пресуде од 40 година затвора, која је 2002. године код нас уведена као „замена” за смртну казну. Већина се жалила јер та казна није била прописана у време када су извршили сурове злочине.

Иза зидина новог затвора за најтеже осуђенике у Падинској Скели, казну издржавају бивши осуђеници на смрт Илија Вујић, Радован Јоксић, Зоран Јевремовић, Мирослав Стојадиновић, Славољуб Велић и Славољуб Јовановић. У „Забели” су Љубомир Стевановић и Азис Муслију, а у Нишу Млађа Миловановић.

Београђани највише памте два тешка злочина почетком деведесетих година. У Похорској улици у Новом Београду убијени су Вера Жидић, њен тринаестогодишњи син Давор и њихов пас. Убица је мислио да ће у стану наћи много новца, што се испоставило као „погрешан тип”. Злочин се догодио 1. децембра 1993. године. Полицијски инспектори били су згрожени суровошћу тог убиства. Тадашњи Окружни суд у Београду изрекао је пресуду 17. октобра 1994. Вујић је имао 25 година када је извршио злочин, а изаћи ће из затвора када напуни 65.

Била је то прва изречена смртна казна у Београду после више од две деценије. Две године касније, у београдској Палати правде осуђен је на смрт и Радован Јоксић, познат као „убица из Фрушкогорске улице”. Изаћи ће из затвора 27. октобра 2035. са 63 године.

Бизнисмен Небојша Салатић, његова девојка Славица Ковачевић и малолетни сестрић Милан Граоранов убијени су из „шкорпиона” с пригушивачем када су ушли у Салатићев стан. Јоксић и његови саучесници су са жртава скинули накит, отворили фрижидер и јели.

Љубомир Стевановић осуђен је 1997. године на смрт због убиства Милана Вранића, матуранта Шесте београдске гимназије. Затвор треба да напусти 30. маја 2037, када буде имао 64. Злочин је извршен из користољубља, као и већина осталих. Он ће, како сада ствари стоје, бити последњи „помиловани” који ће изаћи на слободу

Млађа Миловановић из Параћина осуђен је на смрт зато што је силовао, убио и запалио девојку Јелену Ђорђевић, коју је повезао као ауто-стоперку. Налази се у нишком затвору, а на слободу би требало да изађе 9. јула 2036. Славољуб Велић и Славољуб Јовановић осуђени су због убиства брачног пара Такач, познатих суботичких златара. Њима замењена затворска казна истиче 16, односно 17. априла 2036.

Подсетимо, смртна казна је последњи пут у Србији извршена 14. фебруара 1992. у просторијама Окружног затвора у Сомбору. Стрељан је Јохан Дроздек, осуђен на смрт због силовања и свирепог убиства девојчице.

Последња смртна казна у Београду извршена је почетком седамдесетих година у Централном затвору над Миланом Гутићем и Савом Лисовцем, који су далеке 1969. године осуђени због убиства београдског таксисте Тиосава Јанковића.

Казну је извршавао петочлани стрељачки вод, који су чинили припадници Министарства унутрашњих послова. Они нису знали ко од њих испаљује праве метке, а ко „ћорке”. Стрељању је присуствовала комисија, у којој су били судија и јавни тужилац, управник затвора и бранилац осуђеног.

Све већа подршка грађана

По неким истраживањима, прошле године 58 одсто грађана Србије изјаснило се за поновно увођење смртне казне, против је 25 процената, док је неодлучно 17 одсто. То представља благи пораст у односу на претпрошлу годину, када је 56 одсто грађана Србије било за увођење те казне, против је било 24, а уздржано 20 одсто испитаника.

Од 2007. готово сваке године растао је број грађана у Србији који су за поновно увођење смртне казне – пре 12 година такву промену кривичног закона подржавало је нешто више од 30 одсто грађана.

Након укидања смртне казне, прописано је да најстрожа казна буде 40 година завора. У Србији тренутно такву казну издржава 85 осуђеника, и сви су мушкарци. Сви су осуђени за најтеже злочине, тачније, кривично дело тешког убиства. За те осуђенике предвиђена су три затвора: у Београду, Нишу и Пожаревцу, односно „Забели”.

М. Бозокин

Д. Николић