Tema Dnevnika: Apelacioni sudovi ukidaju svaku petu presudu
BEOGRAD: Veliki broj prvostepeno presuđenih slučajeva vrati se istim sudovima jer drugostepeni – apelacioni sudovi nađu da je presuda doneta uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka, što za posledicu ima to da se činjenično stanje ne može prihvatiti kao pravilno i potpuno utvrđeno, zbog čega je, kako najčešće glasi obrazloženje, prvostepena presuda morala biti ukinuta.
U Specijalnom sudu u Beogradu su u poslednjih nekoliko godina ponovljeni postupci u nekoliko velikih predmeta, a pojedini još traju.
Tako se nedavno, zbog ponavljanja suđenja, pred Specijalnim sudom obreo i bivši direktor „Železnica Srbije“ Milanko Šarančić, optužen s još trojicom saradnika u nekad čuvenom slučaju kupovine šest dizel-električnih lokomotiva od „Slovenačkih železnica” i deset dizel-motornih vozila od švedske kompanije „Šveden rejl”, a ponovo se sudi i doktoru Vladanu Šubareviću, bivšem članu Gradske uprave Beograda zaduženom za zdravstvo, kome optužnica pripisuje nezakonitosti u vezi s nabavakom medicinskog nameštaja za četiri zdravstvene ustanove u Beogradu pre deset godina.
Pre nekoliko meseci Vrhovni kasacioni sud je uvažio zahtev za zaštitu zakonitosti odbrane u slučaju 18 optuženih za prevare u SMS nagradnim igrama Državne lutrije Srbije. Sud je ukinuo pravosnažnu osuđujuću presudu i naložio da se suđenje ponovi.
Početkom ove godine je presuđeno ponovljeno suđenje bivšem sudiji Goranu Kljajeviću i ostalima u slučaju poznatom kao „stečajna mafija“, jednom od najdužih i najobimnijih procesa u tom sudu. Tek iz drugog puta je pravosnažno presuđeno i za takozvane duvanske afere iz sredine devedesetih godina prošlog veka, u jednom slučaju biznismenu Stanku Subotiću, a u drugom Siniši Stojčiću, bratu policijskog generala, sada pokojnog Radovana Stojčića Badže.
Po nekim statističkim pokazateljima, Specijalni sud je među sudovima koji imaju najmanji broj ukinutih presuda, dok generalno, na nivou svih prvostepenih sudova, i nije baš spekatakularno mali procenat presuda koje tokom žalbenog postupka ne budu potvrđene, pa apelacioni sudovi nalože ponavljanje suđenja. Tako se, recimo, pokazalo da su apelacioni sudovi u toku 2013. godine ukinuli svaku petu prvostepenu presudu. Po zakonu, razlozi za podnošenje žalbe na prvostepenu presudu u krivičnom postupku su bitne povrede Krivičnog zakonika, povrede odredba krivičnog postupka, pogrešeno i nepotpuno činjenično stanje, povrede u pogledu odluke o kazni.
Bivši sudija Ivan Bajazit kaže za „Dnevnik“ da je ukidanje prvostepene presude neminovno kad se u žalbenom – drugostepenom postupku utvrde takozvane apsolutno bitne povrede postupka.
„ Budući da u našem postupku važi načelo zakonitosti, ako se ono na taj način naruši, povredi, neminovno ne može da se ispita činjenično stanje i presuda mora da se vrati. To su povrede u formalnom, u procesnom smislu, odnosno, da kažemo, neke greške, ili iz neznanja, ili iz nedovoljne obaveštenosti, ili nedovoljne stručnosti, ili omaške koje su tako fatalne po presudu“, objašnjava Bajzit.
Dešava se takođe da i posle ponovljenog suđenja apelacioni sudovi ponovo nađu situaciju da po prvostepenoj presudi činjenično stanje nije u potpunosti razjašnjeno, i zbog toga otvore pretres u apelaciji da bi izveli neophodne dokaze i presudili.
Svako ponavljanje postupka, kako ukazuje advokat Dragan Palibrk, znatno povećava troškove.
„Ponavljanjem se prave novi troškovi, dodatno se gubi vreme, pozivaju se ponovo neki svedoci, mogu i neki novi dokazi da se izvedu i, naravno da sve to produžava postupak“, zaključuje Palibrk.
Bivši sudija Ivan Bajzit navodi da se troškovi krivičnog postupka bez konkretnih podataka ne mogu ni približno proceniti jer je mnogo uslova koji ih određuju: vrsta krivičnog dela, pred kojim sudom se vodi, da li po privatnoj tužbi, koliko učesnika ima…
Sama advokatska tarifa je dosta skupa i zavisi od zaprećene kazne za krivično delo, a gde su, napominje Bajazit, troškovi za sudski paušal, razna dovođenja ako je okrivljni u pritvoru, posete branilaca, troškovi dolaska svedoka, raznovrsna veštačenja...
S druge strane, nisu retke ni situacije da strane u postupku od početka predlažu određene dokaze radi potpunog i pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, ali budu odbijene, a u ponovljenom postupku, kad po žalbi presuda bude ukinuta, isti dokazi ipak budu izvedeni kao neophodni.
U takvim slučajevima se neretko na kraju pokaže da bi možda bilo jednostavnije da su prvostepeni sudovi malo sveobuhvatnije razmotrili pojedine dokazne predloge, pre odluke da ih ne uvrste u dokaze, recimo, zbog preobimnosti postupka, trenutne procene da ne bi pomogli rasvetljavanju, ili da je neka materija već obrađena drugim dokazima. Ponavljanje suđenja, opet, uvećava troškove koji nekada do konačne presude dostignu i astronomski iznos, a i produžava trajanje postupka.
J. Jakovljević
