Тема Дневника: Апелациони судови укидају сваку пету пресуду
БЕОГРАД: Велики број првостепено пресуђених случајева врати се истим судовима јер другостепени – апелациони судови нађу да је пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка, што за последицу има то да се чињенично стање не може прихватити као правилно и потпуно утврђено, због чега је, како најчешће гласи образложење, првостепена пресуда морала бити укинута.
У Специјалном суду у Београду су у последњих неколико година поновљени поступци у неколико великих предмета, а поједини још трају.
Тако се недавно, због понављања суђења, пред Специјалним судом обрео и бивши директор „Железница Србије“ Миланко Шаранчић, оптужен с још тројицом сарадника у некад чувеном случају куповине шест дизел-електричних локомотива од „Словеначких железница” и десет дизел-моторних возила од шведске компаније „Шведен рејл”, а поново се суди и доктору Владану Шубаревићу, бившем члану Градске управе Београда задуженом за здравство, коме оптужница приписује незаконитости у вези с набаваком медицинског намештаја за четири здравствене установе у Београду пре десет година.
Пре неколико месеци Врховни касациони суд је уважио захтев за заштиту законитости одбране у случају 18 оптужених за преваре у СМС наградним играма Државне лутрије Србије. Суд је укинуо правоснажну осуђујућу пресуду и наложио да се суђење понови.
Почетком ове године је пресуђено поновљено суђење бившем судији Горану Кљајевићу и осталима у случају познатом као „стечајна мафија“, једном од најдужих и најобимнијих процеса у том суду. Тек из другог пута је правоснажно пресуђено и за такозване дуванске афере из средине деведесетих година прошлог века, у једном случају бизнисмену Станку Суботићу, а у другом Синиши Стојчићу, брату полицијског генерала, сада покојног Радована Стојчића Баџе.
По неким статистичким показатељима, Специјални суд је међу судовима који имају најмањи број укинутих пресуда, док генерално, на нивоу свих првостепених судова, и није баш спекатакуларно мали проценат пресуда које током жалбеног поступка не буду потврђене, па апелациони судови наложе понављање суђења. Тако се, рецимо, показало да су апелациони судови у току 2013. године укинули сваку пету првостепену пресуду. По закону, разлози за подношење жалбе на првостепену пресуду у кривичном поступку су битне повреде Кривичног законика, повреде одредба кривичног поступка, погрешено и непотпуно чињенично стање, повреде у погледу одлуке о казни.
Бивши судија Иван Бајазит каже за „Дневник“ да је укидање првостепене пресуде неминовно кад се у жалбеном – другостепеном поступку утврде такозване апсолутно битне повреде поступка.
„ Будући да у нашем поступку важи начело законитости, ако се оно на тај начин наруши, повреди, неминовно не може да се испита чињенично стање и пресуда мора да се врати. То су повреде у формалном, у процесном смислу, односно, да кажемо, неке грешке, или из незнања, или из недовољне обавештености, или недовољне стручности, или омашке које су тако фаталне по пресуду“, објашњава Бајзит.
Дешава се такође да и после поновљеног суђења апелациони судови поново нађу ситуацију да по првостепеној пресуди чињенично стање није у потпуности разјашњено, и због тога отворе претрес у апелацији да би извели неопходне доказе и пресудили.
Свако понављање поступка, како указује адвокат Драган Палибрк, знатно повећава трошкове.
„Понављањем се праве нови трошкови, додатно се губи време, позивају се поново неки сведоци, могу и неки нови докази да се изведу и, наравно да све то продужава поступак“, закључује Палибрк.
Бивши судија Иван Бајзит наводи да се трошкови кривичног поступка без конкретних података не могу ни приближно проценити јер је много услова који их одређују: врста кривичног дела, пред којим судом се води, да ли по приватној тужби, колико учесника има…
Сама адвокатска тарифа је доста скупа и зависи од запрећене казне за кривично дело, а где су, напомиње Бајазит, трошкови за судски паушал, разна довођења ако је окривљни у притвору, посете бранилаца, трошкови доласка сведока, разноврсна вештачења...
С друге стране, нису ретке ни ситуације да стране у поступку од почетка предлажу одређене доказе ради потпуног и правилног утврђивања чињеничног стања, али буду одбијене, а у поновљеном поступку, кад по жалби пресуда буде укинута, исти докази ипак буду изведени као неопходни.
У таквим случајевима се неретко на крају покаже да би можда било једноставније да су првостепени судови мало свеобухватније размотрили поједине доказне предлоге, пре одлуке да их не уврсте у доказе, рецимо, због преобимности поступка, тренутне процене да не би помогли расветљавању, или да је нека материја већ обрађена другим доказима. Понављање суђења, опет, увећава трошкове који некада до коначне пресуде достигну и астрономски износ, а и продужава трајање поступка.
Ј. Јаковљевић
