Kleštima lažirao ujede pasa radi odštete
Stara novinarska deviza glasi da nije vest kada pas ujede čoveka već ona da čovek ujede psa, a toj maksimi dodato je novo značenje. Naime, somborski policajci su najzad i dokazali ono što je „javna tajna“,
odnosno da, koristeći zakon, prevaranti fingiraju ujede pasa lutalica i nakon pribavljanja odgovarajuće medicinske dokumentacije naplaćuju odštetne zahteve visoke po nekoliko stotina hiljada dinara.
Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Somboru rasvetlili su tri prevare kojima je oštećena lokalna samouprava, identifikovali i saslušali osumnjičenog tridesetšestogodišnjeg muškarca koji se tereti da je nakon dogovora, pojedinim sugrađanima davao lokalnu anesteziju, nakon čega im je pomoću modifikovanih metalnih klešta i makaza nanosio povrede nalik na ujede psa. Građani s takvim tragovima „ujeda“ javljali su se u zdravstene ustanove i prijavljivali događaj, odnosno napad pasa lutalica, da bi dobili odštetu od lokalne samouprave. Da somborska policija ima čvrste dokaze svedoči i to što je prilikom pretresa stana i drugih prostorija na dve lokacije u okolini Oyaka pronašla lekarske izveštaje, špriceve, anestetike, metalna klešta i druge predmete, za koje se sumnja da su korišćeni za vršenje tih krivičnih dela.
Protiv osumnjičenog će Osnovnom javnom tužilaštvu u Somboru biti podneta krivična prijava za prevaru, kažu u ovdašnjoj policiji, a dok pravosudni sistem utvrdi sve relevantne dokaze i okolnosti celog slučaja, lokalnim samoupravama ostaje da se „presaberu“ kolika je šteta naneta i u onim gradovima koji nemaju tako revnosne policijske službenike kao Sombor.
Kolike su razmere prijavljivanja odštetnih zahteva svedoči, na primer, Novi Sad, gde je samo tokom 2015. godine tužbe za naknadu nematerijalne štete uzrokovane navodnim ujedima pasa lutalica podnelo čak 435 građana, što predstavlja bezmalo dva ujeda dnevno. Godinu ranije, lokalnoj samoupravi u Somboru su podneta ništa manje fantastična 293 zahteva za odštetu zbog napada pasa lutalica (dva više nego u daleko mnogoljudnijem Nišu), dok su, na primer, Rumljani prijavili „svega“ 109 napada i podneli isto toliko odštetnih zahteva.
O kojoj se potencijalnoj šteti radi govori podatak da je samo za prošlogodišnje slučajeve u Novom Sadu traženo čak 100 miliona dinara odštete, ali je ta suma dobrano smanjena nakon ustanovljavanja komisije, koja je u najvećem broju slučajeva uspela da se vansudski poravna s povrđenim i „povređenim“ građanima.
Suočeni s pravom epidemijom napada pasa lutalica, čija je posledica bila i pražnjenje gradskih i opštinskih buyeta ili računa nadležnih javnih preduzeća zaduženih za zoohigijenu, ali i pojava advokatskih kancelarija specijalizovanih upravo za takve parnice, mnoge lokalne samouprave su pribegle vansudskim poravnanjima i procesima medijacije i ograničavanju visine odštete. Dok su stručnjaci izražavali skepsu po pitanju broja napada napuštenih pasa, baratalo se i pričama o tome da su takve „povrede“ nanošene zaista zubima pasa, ali tako što se radilo o lobanjama koje su prethodno otkuvane. Konačni „proboj“ u rešavanju slučajeva fingiranih ujeda pasa koji je ostvarila somborska policija govori da je ceo sistem „pseće mafije“ daleko jednostavniji, ali time ništa manje efikasan.
M. Miljenović