Naša soja i suncokret šiju evropske

Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva čini napore da podstakne izvoz sklapanjem međunarodnih ugovora jer u pogledu kvaliteta celokupne poljoprivredne proizvodnje ne  zaostajemo za drugim, razvijenijim zemljama.

Domaća pšenica odnedavno se može izvoziti u Egipat, koji je najveći svetski izvoznik žita. Vrata za izvoz jestivog suncokretovog ulja otovrena su i ka turskim kupcima, poznatim kao velikim potrošačima te namirnice. I druga roba odavno je na inotržištu.    Koliko je naša poljoprivreda konkurentna u odnosu na druga tržišta, kada domaći zemljoradnici dobiju najmanji podsticaj u odnosu na zemlje u okruženju, a uz to je naša poljoprivreda usitnjena, nije specijalizovana ni interesno organizovana, već svi proizvode sve? O tome je bilo reči na nedavnom naučno-stručnom savetovanju „Dobar dan, domaćine”, održanom na novosadskom Poljoprivrednom fakultetu.

Profesor tog fakulteta dr Branislav Vlahović kazao je da se konkurentost, između ostalog, ogleda i u prinosima.

– U pogledu soje imamo prinose veće od evropskih – 2,7 tona po hektaru prema 1,9, koliko se u proseku skine i suncokreta kod nas i kod njih – naglasio je prof. dr Vlahović, rekavši da su podaci od 2015. do 2017. – Na osnovu tih podataka bolji smo, odnosno konkuretniji, u odnosu na druge.No, on je skrenuo pažnju na to da je prosečan prinos naše pšenice  4,3 tone po hektaru, dok je u zemljama Zapadne Evrope prosek sedam tona. Kukuruz  predstavlja najznačajniji izvozni agrarni artikal Republike Srbije. Domaći prosek prinosa je 5,5 tona po hektaru, a evropski 6,8.Po rečima poljoprivrednika iz Botoša Dalibora Paskulova, domaćim zemljoradnicima nedostaje i iskustvo u inotrogovini.  

Mali podsticaji

Prof. dr Vlahović kaže da se konkurentnost najčešće ostvaruje uz pomoć države, odnosno državnih direktnih ili indirektnih davanja (subvencija), ali da se postiže i prilagođavanjem zahtevima tržišta, ponudi i tražnji.– Podsticanje poljoprivrednika na nivou EU je 480 evra po hektaru, u Hrvatskoj dobijaju  298 evra, Severnoj Makedoniji 190, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini po 79, u Srbiji svega 34 evra po hektaru, a u Albaniji 24 – naveo je dr Vlahović.

– Naučili smo da oberemo kukuruza i po deset tona po hektaru, ali ga ne znamo unovčiti jer nismo upućeni na brokere, i u tom neiskustvu zaostajemo za poljprivrednicima iz stranih zemalja – kazao je Paskulov, koji godišnje proizvede oko 60 tona više vrsta useva, i dodao da ga je potreba navela da se ogleda i u tome, i da je naposletku ispalo jednostavno. – Od kuće sam nazvao brokersku kuću po preporuci Robnih rezervi, rekao broj gazdinstva, šta imam da prodam i od brokera odmah dobio odgovor u koje najbliže skladište u odnosu na mesto stanovanja da odnesem rod. Prodao sam usev, smanjio lager i dobio relativno dobru cenu, gledajući kakva je bila tokom cele godine. To je upravo taj momentat koji nam nedostaje u konkuretnosti.

– Konkurentnost se ostvaruje i udruživanjem, što nama nedstaje jer male količine viškova se ne mogu prodati – naveo je Nenad Manić iz Udruženja „Banatski paori”. – Kvalitet domaćih useva nije sporan, ali do inokupca mala usitnjena poljoprivredna gazdinstva ne mogu doći pojedinačno. Trenutno najbolju cenu ima kukuruz za baržu – kilogram se plaća 15,60 dinara, bez PDV-a, ali pošto u baržu staje 1.200 vagona, ta količina je i za velike izvoznike ogromna pa je udruživanje i za njih kao i nas jedina šansa za izlazak na svetsku pijacu.       

Z. Delić