Наша соја и сунцокрет шију европске

Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства чини напоре да подстакне извоз склапањем међународних уговора јер у погледу квалитета целокупне пољопривредне производње не  заостајемо за другим, развијенијим земљама.

Домаћа пшеница однедавно се може извозити у Египат, који је највећи светски извозник жита. Врата за извоз јестивог сунцокретовог уља отоврена су и ка турским купцима, познатим као великим потрошачима те намирнице. И друга роба одавно је на инотржишту.    Колико је наша пољопривреда конкурентна у односу на друга тржишта, када домаћи земљорадници добију најмањи подстицај у односу на земље у окружењу, а уз то је наша пољопривреда уситњена, није специјализована ни интересно организована, већ сви производе све? О томе је било речи на недавном научно-стручном саветовању „Добар дан, домаћине”, одржаном на новосадском Пољопривредном факултету.

Професор тог факултета др Бранислав Влаховић казао је да се конкурентост, између осталог, огледа и у приносима.

– У погледу соје имамо приносе веће од европских – 2,7 тона по хектару према 1,9, колико се у просеку скине и сунцокрета код нас и код њих – нагласио је проф. др Влаховић, рекавши да су подаци од 2015. до 2017. – На основу тих података бољи смо, односно конкуретнији, у односу на друге.Но, он је скренуо пажњу на то да је просечан принос наше пшенице  4,3 тоне по хектару, док је у земљама Западне Европе просек седам тона. Кукуруз  представља најзначајнији извозни аграрни артикал Републике Србије. Домаћи просек приноса је 5,5 тона по хектару, а европски 6,8.По речима пољопривредника из Ботоша Далибора Паскулова, домаћим земљорадницима недостаје и искуство у инотроговини.  

Мали подстицаји

Проф. др Влаховић каже да се конкурентност најчешће остварује уз помоћ државе, односно државних директних или индиректних давања (субвенција), али да се постиже и прилагођавањем захтевима тржишта, понуди и тражњи.– Подстицање пољопривредника на нивоу ЕУ је 480 евра по хектару, у Хрватској добијају  298 евра, Северној Македонији 190, Црној Гори и Босни и Херцеговини по 79, у Србији свега 34 евра по хектару, а у Албанији 24 – навео је др Влаховић.

– Научили смо да оберемо кукуруза и по десет тона по хектару, али га не знамо уновчити јер нисмо упућени на брокере, и у том неискуству заостајемо за пољпривредницима из страних земаља – казао је Паскулов, који годишње произведе око 60 тона више врста усева, и додао да га је потреба навела да се огледа и у томе, и да је напослетку испало једноставно. – Од куће сам назвао брокерску кућу по препоруци Робних резерви, рекао број газдинства, шта имам да продам и од брокера одмах добио одговор у које најближе складиште у односу на место становања да однесем род. Продао сам усев, смањио лагер и добио релативно добру цену, гледајући каква је била током целе године. То је управо тај моментат који нам недостаје у конкуретности.

– Конкурентност се остварује и удруживањем, што нама недстаје јер мале количине вишкова се не могу продати – навео је Ненад Манић из Удружења „Банатски паори”. – Квалитет домаћих усева није споран, али до инокупца мала уситњена пољопривредна газдинства не могу доћи појединачно. Тренутно најбољу цену има кукуруз за баржу – килограм се плаћа 15,60 динара, без ПДВ-а, али пошто у баржу стаје 1.200 вагона, та количина је и за велике извознике огромна па је удруживање и за њих као и нас једина шанса за излазак на светску пијацу.       

З. Делић