Kotrljanje ravnicom: Na salašu Kalmanovih u Vojvodi Zimonjiću

Dok je kroz maglu sve blještalo belinom, po ciči zimi, na prilazu salašu Jožefa i Magdolne Kalman u zimskoj idili lavežom nas dočekuje desetak pastirskih pulina, nemačkih ovčara i avlijanera raznih fela, a na svu sreću mobilnom telefonijom nije bilo teško dozvati domaćine. 

Pulini su na salašu najbolji alarm, salaš bez njih ne može, a ne može se ni čuvati stado, jer su nam desna ruka. Čuvaju salaš, blizu je put, pa kada zalaju znamo da neko dolazi. Đavo nikada ne spava, ali na svu sreću uvek ima nekog na slašu i nezvani gosti nas zaobilaze. Ne znam kako je spavati u gradu, jer sam u gradu spavao samo nekada davno kada sam bio vojnik. Na salašu sam napravljen i tu sam se rodio, navikao sam i odavde nikud ne idem. Ovde nam je najbolje, iako neki kažu da ne bi ni za šta na svetu tu živeli, kaže Jožef Kalman. 

Bez obzira što se čini da je sa snegom nekako sve utihnulo, domaćin napominje da za njih seljake zima na salašu je gore nego leto.

Nema za nas praznika, treba stalno nešto raditi, pre svega hraniti ovce i drugu stoku, od ranog jutra do uveče. Spremili smo dovoljno kabaste i druge stočne hrane. Ove godine su bili dobri otkosi dateline i svega što je potrebno. Hrane imamo dosta samo treba raditi i za Božić i za Novu godinu, stoka traži hranu, ne može da gladuje i ne može biti žedna, kaže Jožef Kalman.

Salaši Donjeg Primorja nanizani su levo od puta, na izlazu iz Vojvode Zimonjića prema Velebitu, pre mostića preko kanala, a tu su se odvajkada usidrili jer su pravo mesto za stočare. Ima na salašima i toplih paorskih peći, ali Jožef priča, a u to smo se i uverili, da dobru funkcioniše centralno grejanje. Loži se najviše kukuruzovina upresovana u bale, ćutke i sve što se nađe oko salaša, ali se malo dokupi drva. Zagrevali smo se malo i palinkom, Jožefova supruga Magdolna u salašarskoj toplini poslužila nas je toplim pogačicama sa sirom, a mezetila se i jagnjetina uz turšiju.  

Porodica Kalman ima proverene salašarske korene kraj Jaraša i uspešno uzgaja stado od nekoliko stotina ovaca rase “il de frans”.

Voda je smrzla u toru kod ovaca, jer je prošle noći bilo jako zima, a to nama ne valja. Probao sam da rešim problem zagrevanjem, cev je pukla pa sam morao u Kanjižu da kupim drugu i jedan ventil i upravo sam popravio. Ovce bez hrane mogu da izdrže par dana, ali bez vode nikako ne mogu, veli Jožef.

Od ranog proleća pa do kasne jeseni, praktično sve dok nije zavejalo, ovce su bile na ispaši na Jarašu, a onda je neminovno da budu stalno u toru, kraj salaša.

Dobro je što nam je pašnjak blizu, dok ovce teramo na ispašu,– konstatuje Jožef.

Kako dodaje, s proleća je trava dobra, najsočnija je dok je zelena, ali kasnije u toku leta kada pritisnu vrućine i suša, trava se sasuši. No i pored toga ovce uvek nađu šta da pasu. Ovce i ne vole kada je trava visoka, kada izraste zbog kiša, nego kada je niža. Ispaša svakako dobro dođe nama ovčarima jer pojeftinjuje proizvodnju, nego da ih cele godine hranimo u oboru, jer je hrana skupa. Čak i ako hrana nije skupa, skupa je nafta dok se proizvede hrana neophodna za ishranu stada tokom zime, saznajemo od Jožefa.

Ovcama je potreban vredan gazda i dobar čoban, jer oko njih ima posla svakog dana. U sezoni ispaše, ako nema čobana, Jožef na pašnjaku čuva stado. Na pitanje koliko ima ovaca, naš domaćin vešto izbegava precizan odgovor:

Pa, stado je isto kao prošle godine, možda malo više, ne brojim ih baš, kao oni dokoni što pate od nesanice pa ih noću broje. Ova sezona u ovčarstvu je bila osrednja. Bilo je potražnje za jaganjcima, jer su naš glavni proizvod. Sad za praznike jagnjetina se obično više traži, oni koji slave vole da se na trpezi nađe jagnjeće pečenje. Zbog toga i cena ide malo naviše i iznosi oko dva i po evra za kilogram žive vage, ovako kada se pojedinačno pojave kupci, a na veliko je drugačije. Jaganjci najviše idu dole u centralnu Srbiju, a dolaze i kupci iz Šapca, saznajemo od Jožefa.

Doskočio je Jožef onima koji kažu da je lako čobanima, da je leko živeti na salašu i od ovaca.

Da i njima bude tako lako kao nama, nudio sam da dam stotinu ovaca na deset godina, da ne treba da plate i ne smeju da prodaju nego da brinu o ovcama, da čuvaju i povećavaju stado i od toga da žive. Uslov je da nakon deset godina vrati stado od stotinu ovaca. Za desetak godina broj ovaca u stadu se može udvostručiti, međutim, niko nije pristao da mu bude lako kao čobaninu! Nije ovčarima i čobanima lako, kao što se na prvi pogled čini, kategoričan je Jožef Kalman.

Na salašu se radi porodično, uključena je familija, ali nekada ima potrebe i za angažovanjem sezonske radne snage, kada je potrebna ispomoć da se poslovi na vreme obave. Uz Jožefa su vredne ruke supruge Magdolne, sin Gabor i snaja sa porodicom žive u obližnjem Velebitu, imaju svoje gazdinstvo, ali Gabor dolazi da radi i na roditeljskom salašu. 

Pored ovaca u stajama su još po pet krava muzara i nekoliko junadi u tovu, tovne svinje drže samo za sopstvene potrebe, a bez salašarskih petlova i živine dvorište salaša ne bi bilo ono pravo.

Nisu sve ovce umatičene, a samo za umatičena grla dobijamo podsticaj iz državne kase od 7.000 dinara po grlu i za svako jagnje isporučeno klaničarima po 2.000. Ako toga ne bi bilo ovčarstvo bi teško opstajalo. Radimo dalje i očekujem da će se isto tako nastaviti i u narednoj godini, pa biće nekako, optimista je Jožef Kalman.

Jožefova porodica generacijama se bavila ovčarstvom, a iskustvo domaćina sa Donjeg Primorja je da su se najbolje pokazale ovce rase “il de frans”, jer kako veli, imaju tanke kosti i dosta mesa, zbog čega ih i drži, a i kupci višer traže nego “vinterberg”.

Nekoliko ovaca se već ojagnjilo, ali glavna sezona jagnjenja nailazi krajem januara. Tada ima najviše posla i dežuranja kraj stada. Za nas je radost svko novo jagnje, a prošle sezone bilo je dosta i blizanaca. Važno je da se stado uvećava, kaže Jožef. 

Milorad Mitrović