Osmočasovno radno vreme se dovodi u pitanje u evropskim zemljama

Strani posmatrači zbivanja kod naših suseda i dopisnici iz Budimpešte iznenađeni su besom demonstranata i snagom protesta, kao i čestim sukobima građana i opozicije s policijom. Uprkos hladnom vremenu, ljudi su spremni da ostanu napolju i tokom noći i da marširaju ulicama Budimpešte i drugih gradova, čime je vladajući Fides koji je glatko dobio poslednje izbore iznenađen. Zvuči poznato? Naravno, poput Mađarske, protesta koji se tiču radnog zakonodavstva i njima sličnih već je bilo širom Starog kontinenta, a biće ih i ubuduće, dogod bezidejne vlasti kao jedini recept budu preporučivale nižim slojevima - smanjite životna očekivanja, pa ćete biti manje nezadovoljni.         

Osim radnika i zaposlenih, protesti okupljaju i veliki broj mladih, uznemirenih smerom u kome se kreće Mađarska, a iz koje odlazi veliki broj stručnjaka u pravcu zapada i severa Evrope, sve nezadovoljnijih društvenim prilikama i odnosima koji vladaju u zemlji. Ekonomski gledano, kod naših severnih suseda nezaposlenosti gotovo da nema. Prema istraživanju javnog mnjenja, dve trećine Mađara smatra da su protesti opravdani.

Uoči božićnih praznika provladini mediji su bunt na ulicama opisivali kao "antihrišćanski" i kao zamešateljstvo američkog investitora Yorya Soroša, ali s obzirom da su demonstracije nastavljene i posle Nove godine (prošlog vikenda ih je bilo u desetak gradova), očito je da vrsta propagande nije urodila plodom. Nisu su se pokazali uspešnim ni kontra-mitinzi u režiji vlasti. Zanimljivo je i to što su kao i ovih dana, mađarske vlasti ranih 1950-tih godina, dakle u vreme Sovjetskog saveza i staljinističkog pranja mozgova, za sve nedaće optuživale "američki kosmopolitizam". Inače, sam Orban je oduševljen likom i delom Donalda Trampa, u obrnutoj srazmeri sa Sorošem…      

Tako su se i Mađari pridružili jednom čini se sve masovnijem pokretu širom Evrope, čiji začetnici su bili "žuti prsluci" u Francuskoj, u pobuni protiv mera administracije predsednika Emanuela Makrona. "Prsluci" jednostavno odbijaju da snose najveći teret planiranih reformi vlade u Parizu. Žutih prsluka je bilo i u Belgiji, a slično tome u Rumuniji i Bugarskoj. Njihov zajednički imenitelj je nezadovoljstvo poretkom u kome najveću cenu za promene treba da podnese srednji sloj stanovništva koji oseća nedaće, pri čemu se ne zadire u materijalne interese privilegovanih ekonomskih i političkih grupa na vlasti. Jesenas su negodovali i Rusi zbog pooštravanja uslova za odlazak u penziju, a meta im je bio premijer Medvedev - za razliku od predsednika Putina koji je još uvek nedodirljiv ali kome takođe pada popularnost.           

Mađari kao posebnu nepravdu osećaju to što nemaju pravo da biraju. Ako neko hoće da zaradi dodatno, trebalo bi da svojom voljom odluči o tome da li će da ostane duže na poslu, međutim ako neće - poslodavac može da ga otpusti. Uopšte uzevši, u Evropskoj uniji važi okvir od 48-časovne nedelje, ali bi u Mađarskoj po novom zakonu ona očas posla mogla da se protegne i na 90-časovnu. Ne može se reći da su Mađari lenji i da neće da rade, čini se da hoće, ali - koliko? Zar duže ostajanje na poslu ne bi ugrozilo privrženost porodici i hrišćanskim vrednostima kojim se premijer Orban i njegova stranka toliko diče? I ne samo to, zar nacionalnom vođi nisu poznati podaci o ugrožavanju zdravlja zaposlenih prekomernim radom? Orban ili to ne zna, ili neće ni da čuje.             

U teškim vremenima za preživljavanje mnogi ljudi traže dodatne poslove verujući da "malo ekstra rada nikome ne škodi", ali ozbiljna istraživanja takav stav opovrgavaju: već i jedan prekovremeni sat nedeljno može ozbiljno da naruši zdravlje. Po jednoj dugoročno sprovedenoj, 30-godišnjoj studiji Univerziteta Erlangen-Nirnberg, sasvim precizni podaci pokazuju da i sat viška nedeljno ispitanike košta lošijeg zdravlja za dva procenta, dok je u isti mah broj njihovih poseta lekarima porastao za 13 posto. Jednostavno, dodatni rad dovodi do lošijeg zdravstvenog stanja bez obzira da li je plaćen ili neplaćen. Posebno je opasno takozvano "pregorevanje", sindrom koji je svojevremeno povezivan s Japanom i Sjedinjenim Državama, kada ljudi naizgled srođeni sa svojim radnim mestom i "nemaju život" - tzv. no-lajferi - jednostavno "puknu" jer rade dnevno i po 16 sati.  Preko kojekakvih menayerskih bolesti to se raširilo Evropom, od čega strahuju sva velika zdravstvena osiguranja u svetu. Prema statističkim podacima, broj sati odsustvovanja s posla zbog psihičkih bolesti između 2007. i 2017. godine - što se poklapa i sa napredovanjem ekonomske krize - porastao je za gotovo 70 odsto. A s takvim bolestima uporedo ide i - prekovremeno ostajanje na poslu.           

Razloga za prebacivanje 8-časovnog radnog dana ima mnogo. Sve više se radi jer poslodavci povećavaju svoje zahteve s obzirom na manjak zaposlenih. Puno vremena ode na nepotrebno sastančenje, na sve složenije radne zadatke, telefonske pozive ili preglede elektronske pošte. Posebna stavka je strah od otpuštanja, otkako pravila o sve lakšem gubitku posla i nejako sindikalno organizovanje vise nad glavama zaposlenih. Ispada da se vratio problem čitav vek unazad, kada su počele borbe za osmočasovno radno vreme.

Ipak, ima primera i da se nasuprot modelima dodatnog rada i ostavljanja poslodavcima da po svom nahođenju određuju uslove rada, eksperimentiše i u suprotnom pravcu - ostajanja na poslu ne duže od šest sati dnevno. Tako je osoblje jednog staračkog doma u Geteborgu, u Švedskoj, počelo da radi po šest sati i bilo je ne samo zadovoljnije, nego i zdravije. Ispostavilo se, međutim, da je takav sistem iziskivao i zapošljavanje više ljudi, što ga je činilo preskupim. S druge strane, u jednoj firmi visoke tehnologije sličan pokušaj je uspeo. To znači da verovatno nije moguće sasvim uspešno sprovesti skraćivanje radnog vremena u svim branšama. S druge strane, produžavanje osmočasovnog radnog dana ispostavlja ceh koji jednog dana mora da se

plati…            

Sve u svemu, ne treba očekivati da će poslodavci ikada nekome poklanjati pare na lepe oči, ali niti bi trebalo ni tražiti, niti terati radne ljude da nekome poklanjaju svoje vreme. Jer, na kraju konca, rad je društveni ugovor u kome neko prodaje svoje vreme za novac a ne nekakva dobrotvorna ili patriotska dužnost. To važi za obe strane u radnom procesu i sve drugo je van fer odnosa. Premijer Viktor Orban ne misli tako, ali ni demonstranti ne misle kao gospodin premijer.                                                                                    

Relja Knežević