Penzija ne bi smela biti socijalna pomoć

Dvadesetak i više godina jasno je da će princip međugenracijske solidarnosti, na kojem je ranije počivao penzioni sistem, jednog dana biti urušen jer se rađa sve manje stanovništva, raste broj penzionera, a smanjuje se broj zaposlenih. Takva tendencija nije privremena, već su prognoze za naredne godine još gore pa se tako procenjuje da će između 2022. i 2024. godine broj penzionera u Srbiji biti oko dva miliona, a da će, s druge strane, radno mesto imati 1,8 miliona radno sposobnih građana Srbije.

Dakle, prognoze su da će penzioneri brojčano biti „jači” od radnika, što znači da više ni u dosadašnjem procentu penzioni fond neće biti punjen novcima radničkog penzijsko-invalidskog doprinosa. Pošto taj procenat ni sada, kada je odnos broja radnika i penzionera nešto malo veći u korist zaposlenih, nije dovoljan za redovnu isplatu penzija pa svakog meseca država mora iz svoje kase da dotira Fond PIO, jasno je da će biti još gore.

Godišnje 13.000 penzionera više

Po podacima Fonda PIO, u poslednjih deset godina prosečno se spisak penzionera godišnje povećava za 13.000 imenas. Najveći porast u poslednje dve decenije bio je 1997. godine, kada je broj penzionera porastao za 56.000. Od 2003, kada je donet novi Zakon o PIO, koji je proteklih godina nekoliko puta menjan, uslovi za penzionisanje znatno su pooštreni, što je uticalo na smanjenje priliva penzionera. U isto vreme, mnogi zaposleni koji su proglašeni tehnološkim viškom „spas” su našli u penzionisanju.

Po poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji ima 2.576.138 zaposlenih, a po podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, ima 1.7716.274 penziionera, što trenutno predstavlja odnos 1 prema 1,5. Taj odnos jeste bolji nego pre nekoliko godina, ali je daleko od dobrog jer, da bi penzijski sistem bio održiv, potrebno je da tri radnika „imaju” jednog penzionera, mada je idealan odnos četiri puta više zaposlenih nego umirovljenika. Dodatni problem predstavlja i činjenica da, čak i kada bi se svi radno sposobni stanovnici Srbije odmah zaposlili, dakle kada ne bi bilo nezaposlenih, i onda bi odnos radnika i penzionera bio nepovoljan i nikako ne bi mogao biti jedan prema tri.

Penzijski sistem u narednom periodu dodatno će narušiti i informatička ekspanzija i tehnološki napredak i sve veća automatizacija proizvodnih procesa. Proces masovne robotizacije, koji je nužan da bi se povećala proizvodnja, dovešće do manje potrebe za radnicima. Po podacima Međunarodne federacije robotike, broj robota će u svetu porasti 1,4 milion, a trenutno na 10.000 industrijskih radnika ide 50 robota. Kompanije s tehnološki intenzivnim procesom rada imaju smanjenu potrebu za učešćem radne snage, što će neminovno dovesti do toga da se broj zaposlenih smanjuje. U isto vreme, broj onih koji će ostvariti uslov za penziju neće se smanjivati. Naprotiv, on će rasti, i to, kako se procenjuje, prosečnom stopom od oko 15.000 novih penzionera godišnje.

Zbog svih tih podataka i činjenice da su nužne reforme penzijskog sistema, PUPS je nedavno upozorio na to da bi penzije narednih godina mogle biti na nivou osnovne socijalne pomoći ili tek nešto više od toga. Po objašnjenju Mome Čolakovića iz PUPS-a, ideja je da se gradi novi sistem, odnosno formira poseban fond koji bi bio garancija za redovne isplate penzije. Taj fond bi bio vezan za kapitalnu dobit velikih javnih kompanija koje bi deo profita uplaćivale u njega. Čolaković pojašnjava da je ta ideja preuzeta iz Francuske i zapadnih zemalja u kojima se na taj način nadomešćuje nedovoljan broj radnika.

Sve u svemu, današnji zaposleni koji su tek na početku radne karijere imaju razloga da se zabrinu i da na vreme počnu da razmišljaju o tome da li će se u starosti zadovoljiti državnom penzijom, koja bi mogla biti na nivou socijalne pomoći, ili im valja da se sami postaraju da ona bude veća i da od nje mogu da žive.

LJ. Malešević