Fa­mo­zna afa odr­ža­va „ma­đar­sku ru­tu”

Po­sle smo ot­kri­li Is­tan­bul. On­da su do­šle sank­ci­je i omi­lje­na de­sti­na­ci­ja po­stao je Se­ge­din i tu ti­tu­lu ovaj grad je za­dr­žao prak­tič­no do da­nas. Po­go­to­vo što su se u me­đu­vre­me­nu u po­gra­nič­nom de­lu raz­vi­le i ba­nje ko­je su za krat­ko vre­me po­sta­le ve­o­ma po­pu­lar­ne kod na­ših gra­đa­na, pa se če­sto kom­bi­nu­je od­mor i šo­ping.

Po­se­ta tr­žnim cen­tri­ma je i na tim iz­le­ti­ma “oba­ve­zna”, ali na­ši po­tro­ša­či če­sto mo­gu da za­klju­če da su, uz ča­sne iz­u­zet­ke, ce­ne ta­mo i ov­de vr­lo slič­ne. Ono što još uvek dr­ži u ži­vo­tu šo­ping kod kom­ši­ja je po­vra­ćaj po­re­za na do­da­tu vred­nost - po­pu­lar­na “afa”. Sr­bi­ja ni­je čla­ni­ca EU i za­to na­ši tu­ri­sti ko­ji po­tro­še naj­ma­nje 170 evra u ku­po­vi­ni, na gra­ni­ci Uni­je ima­ju pra­vo na po­vra­ćaj su­me od 17 do  27 od­sto, za­vi­sno od sto­pe ko­jim je ar­ti­kal opo­re­zo­van.

Ve­ći­na po­sle­ni­ka iz si­ve eko­no­mi­je po­red to­ga što če­sto ku­pu­ju ro­bu pre is­te­ka ro­ka tra­ja­nja, ka­da su ce­ne ni­že, ili u ve­li­kim tr­go­vin­skim lan­ci­ma na ak­ci­ja­ma, pa uz po­vra­ćaj “afe” mo­gu da za­ra­de pre­pro­da­ju­ći ro­bu naj­če­šće na pi­ja­ca­ma po Sr­bi­ji gde su sa ce­nom pri­lič­no kon­ku­rent­ni u od­no­su na do­ma­će lan­ce mar­ke­ta. 

Pro­ce­du­ra po­vra­ća­ja afe ni­je kom­pli­ko­va­na što olak­ša­va po­sao pre­pro­dav­ci­ma. Na­i­me, ko u Ma­đar­skoj ku­pi ro­bu u vred­no­sti od naj­a­ma­nje 54.000 fo­rin­ti ili 170 evra, na gra­ni­ci se  sa ra­ču­nom ja­vlja ma­đar­skim ca­ri­ni­ci­ma ko­ji mu da­ju po­pu­njen i ove­ren for­mu­lar sa ko­jim se u pro­dav­ni­ci u ko­joj je ku­plje­na ro­ba, auto­mat­ski do­bi­ja po­vra­ćaj po­re­za.

Ovoj tr­go­vi­ni na ru­ke idu i na­ši pro­pi­si. Pre­hram­be­na ro­ba i he­mij­ske kuć­ne po­trep­šti­ne ne pod­le­žu ca­ri­ni na ula­sku u na­šu ze­mlju ako ne pre­la­ze vred­nost od sto evra. Zna­či uko­li­ko se u put­nič­kom auto­mo­bi­lu na­la­ze tri oso­be od ko­jih je sva­ko ku­pio ro­be u vred­no­sti od sto evra ca­ri­nu ne pla­ća­ju, a “afa” se sva­ka­ko vra­ća. 

Po­da­ci go­vo­re da je ne­to pla­ta u Sr­bi­ji u pro­se­ku 379 evra, a u Ma­đar­skoj 609. Ako se su­di sa­mo po ce­na­ma iz sa­mo­u­slu­ga i po ro­bi na ak­ci­ja­ma, kod se­ver­nih su­se­da se ži­vi ot­pri­li­ke za tre­ći­nu bo­lje.

Sr­bi­ja sva­ke go­di­ne be­le­ži pri­vred­ni rast, ali ka­da se upo­re­de po­da­ci sa tr­ži­šta, ni­ka­ko da pri­stig­ne­mo su­se­de.

„Na to pi­ta­nje ni­je jed­no­stav­no da­ti od­go­vor jer, dok mi bu­de­mo be­le­ži­li rast, i Ma­đa­ri će ta­ko­đe na­pre­do­va­ti“, ka­že pro­fe­sor Eko­nom­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du dr Mi­loj­ko Ar­sić. “Ja bih pre po­sta­vio pi­ta­nje ka­da će kod nas pro­sek pla­ta bi­ti kao što je sa­da kod njih. Uko­li­ko u na­red­nih pet go­di­na bu­de­mo ima­li stal­ni rast od bar pet od­sto, ima­mo sve šan­se da za se­dam-osam go­di­na do­đe­mo do po­me­nu­te pla­te u Ma­đar­skoj.

Ar­sić pod­se­ća na to da smo mi i Ma­đa­ri 1990. go­di­ne bi­li na istom ni­vou po ve­ći­ni po­ka­za­te­lja, pa i pla­ta­ma. Ali de­set go­di­na sank­ci­ja i rat­na zbi­va­nja u biv­šoj SFRJ uči­ni­li su svo­je. Ka­da je do­šla 2000, bi­li smo po pla­ta­ma na po­lo­vi­ni, ili, tač­ni­je, 45 od­sto ono­ga što su u me­đu­vre­me­nu do­sti­gli su­se­di.

Sa­go­vor­nik na­gla­ša­va da naš stan­dard i onaj u Ma­đar­skoj ne tre­ba me­ri­ti sa­mo na osno­vu osnov­nih pre­hram­be­nih i hi­gi­jen­skih po­trep­šti­na već bi tre­ba­lo uze­ti u ob­zir i ce­ne uslu­ga. To po­seb­no va­ži za one ko­je pla­ća sva­ko do­ma­ćin­stvo, po­put ko­mu­nal­nih, stru­je, ali i dru­gih, kao što je, re­ci­mo, ši­ša­nje. Te su ce­ne ni­že u Sr­bi­ji.

Do­ma­ći po­tro­ša­či ko­ji ku­pu­ju u Ma­đar­skoj li­stom idu u ve­li­ke tr­go­vin­ske lan­ce po­put „Li­dla”, „Te­ska” i slič­nih. Kon­ku­ren­ci­ja je ve­li­ka, ali i ta­mo­šnji do­ma­ći tr­gov­ci su us­pe­li da op­sta­nu i iz­dr­že kon­ku­ren­ci­ju iz ino­stran­stva po­put “Kop”-a  ko­ji  i da­lje po­kri­va tr­ži­šte ce­le ze­mlje.

Du­šan­ka Vu­jo­še­vić