Фа­мо­зна афа одр­жа­ва „ма­ђар­ску ру­ту”

По­сле смо от­кри­ли Ис­тан­бул. Он­да су до­шле санк­ци­је и оми­ље­на де­сти­на­ци­ја по­стао је Се­ге­дин и ту ти­ту­лу овај град је за­др­жао прак­тич­но до да­нас. По­го­то­во што су се у ме­ђу­вре­ме­ну у по­гра­нич­ном де­лу раз­ви­ле и ба­ње ко­је су за крат­ко вре­ме по­ста­ле ве­о­ма по­пу­лар­не код на­ших гра­ђа­на, па се че­сто ком­би­ну­је од­мор и шо­пинг.

По­се­та тр­жним цен­три­ма је и на тим из­ле­ти­ма “оба­ве­зна”, али на­ши по­тро­ша­чи че­сто мо­гу да за­кљу­че да су, уз ча­сне из­у­зет­ке, це­не та­мо и ов­де вр­ло слич­не. Оно што још увек др­жи у жи­во­ту шо­пинг код ком­ши­ја је по­вра­ћај по­ре­за на до­да­ту вред­ност - по­пу­лар­на “афа”. Ср­би­ја ни­је чла­ни­ца ЕУ и за­то на­ши ту­ри­сти ко­ји по­тро­ше нај­ма­ње 170 евра у ку­по­ви­ни, на гра­ни­ци Уни­је има­ју пра­во на по­вра­ћај су­ме од 17 до  27 од­сто, за­ви­сно од сто­пе ко­јим је ар­ти­кал опо­ре­зо­ван.

Ве­ћи­на по­сле­ни­ка из си­ве еко­но­ми­је по­ред то­га што че­сто ку­пу­ју ро­бу пре ис­те­ка ро­ка тра­ја­ња, ка­да су це­не ни­же, или у ве­ли­ким тр­го­вин­ским лан­ци­ма на ак­ци­ја­ма, па уз по­вра­ћај “афе” мо­гу да за­ра­де пре­про­да­ју­ћи ро­бу нај­че­шће на пи­ја­ца­ма по Ср­би­ји где су са це­ном при­лич­но кон­ку­рент­ни у од­но­су на до­ма­ће лан­це мар­ке­та. 

Про­це­ду­ра по­вра­ћа­ја афе ни­је ком­пли­ко­ва­на што олак­ша­ва по­сао пре­про­дав­ци­ма. На­и­ме, ко у Ма­ђар­ској ку­пи ро­бу у вред­но­сти од нај­а­ма­ње 54.000 фо­рин­ти или 170 евра, на гра­ни­ци се  са ра­чу­ном ја­вља ма­ђар­ским ца­ри­ни­ци­ма ко­ји му да­ју по­пу­њен и ове­рен фор­му­лар са ко­јим се у про­дав­ни­ци у ко­јој је ку­пље­на ро­ба, ауто­мат­ски до­би­ја по­вра­ћај по­ре­за.

Овој тр­го­ви­ни на ру­ке иду и на­ши про­пи­си. Пре­храм­бе­на ро­ба и хе­миј­ске кућ­не по­треп­шти­не не под­ле­жу ца­ри­ни на ула­ску у на­шу зе­мљу ако не пре­ла­зе вред­ност од сто евра. Зна­чи уко­ли­ко се у пут­нич­ком ауто­мо­би­лу на­ла­зе три осо­бе од ко­јих је сва­ко ку­пио ро­бе у вред­но­сти од сто евра ца­ри­ну не пла­ћа­ју, а “афа” се сва­ка­ко вра­ћа. 

По­да­ци го­во­ре да је не­то пла­та у Ср­би­ји у про­се­ку 379 евра, а у Ма­ђар­ској 609. Ако се су­ди са­мо по це­на­ма из са­мо­у­слу­га и по ро­би на ак­ци­ја­ма, код се­вер­них су­се­да се жи­ви от­при­ли­ке за тре­ћи­ну бо­ље.

Ср­би­ја сва­ке го­ди­не бе­ле­жи при­вред­ни раст, али ка­да се упо­ре­де по­да­ци са тр­жи­шта, ни­ка­ко да при­стиг­не­мо су­се­де.

„На то пи­та­ње ни­је јед­но­став­но да­ти од­го­вор јер, док ми бу­де­мо бе­ле­жи­ли раст, и Ма­ђа­ри ће та­ко­ђе на­пре­до­ва­ти“, ка­же про­фе­сор Еко­ном­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду др Ми­лој­ко Ар­сић. “Ја бих пре по­ста­вио пи­та­ње ка­да ће код нас про­сек пла­та би­ти као што је са­да код њих. Уко­ли­ко у на­ред­них пет го­ди­на бу­де­мо има­ли стал­ни раст од бар пет од­сто, има­мо све шан­се да за се­дам-осам го­ди­на до­ђе­мо до по­ме­ну­те пла­те у Ма­ђар­ској.

Ар­сић под­се­ћа на то да смо ми и Ма­ђа­ри 1990. го­ди­не би­ли на истом ни­воу по ве­ћи­ни по­ка­за­те­ља, па и пла­та­ма. Али де­сет го­ди­на санк­ци­ја и рат­на зби­ва­ња у бив­шој СФРЈ учи­ни­ли су сво­је. Ка­да је до­шла 2000, би­ли смо по пла­та­ма на по­ло­ви­ни, или, тач­ни­је, 45 од­сто оно­га што су у ме­ђу­вре­ме­ну до­сти­гли су­се­ди.

Са­го­вор­ник на­гла­ша­ва да наш стан­дард и онај у Ма­ђар­ској не тре­ба ме­ри­ти са­мо на осно­ву основ­них пре­храм­бе­них и хи­ги­јен­ских по­треп­шти­на већ би тре­ба­ло узе­ти у об­зир и це­не услу­га. То по­себ­но ва­жи за оне ко­је пла­ћа сва­ко до­ма­ћин­ство, по­пут ко­му­нал­них, стру­је, али и дру­гих, као што је, ре­ци­мо, ши­ша­ње. Те су це­не ни­же у Ср­би­ји.

До­ма­ћи по­тро­ша­чи ко­ји ку­пу­ју у Ма­ђар­ској ли­стом иду у ве­ли­ке тр­го­вин­ске лан­це по­пут „Ли­дла”, „Те­ска” и слич­них. Кон­ку­рен­ци­ја је ве­ли­ка, али и та­мо­шњи до­ма­ћи тр­гов­ци су ус­пе­ли да оп­ста­ну и из­др­же кон­ку­рен­ци­ју из ино­стран­ства по­пут “Коп”-а  ко­ји  и да­ље по­кри­ва тр­жи­ште це­ле зе­мље.

Ду­шан­ка Ву­јо­ше­вић