Stara boljka srpske privrede: Zašto stečajevi traju decenijama

Ako se tome doda podatak i da je 7 zaključenih stečajeva trajalo od 15 do 17 godina, kao i da je nekoliko hiljada njih trajalo više od decenije, onda je jasna primedba investitora da stečajni postupci u Srbiji traju predugo i da se to odražava na potencijalnu investiciju.

Delimično je i neizvesnost pokretanja i trajanja stečajnog postupka doprinela i padu naše zemlje za pet mesta na Duing biznis listi za 2019.godinu, što je nateralo srpske vlasti da se krajem prošle godine po hitnom postupku usvoje izmene i dopune Zakona o stečaju , koje omogućavaju da  stečajevi traju kraće, da budu izvesniji krajnji rezultati i da poverioci imaju načina da namire svoja potraživanja. Po oceni Nataše Lalović Marić iz Američke privredne komore jedan od problema i jeste bio u zakonodavnom okviru jer nisu postojali efikasni mehanizmi za sankcionisanje učesnika u stečajnom postupku koji krše ili zloupotrebljavaju pravila.

Izmenama Zakona o stečaju od Nove godine poboljšan je položaj poverilaca jer su dobili pravo da direktno biraju stečajnog upravnika i da se svakog trenutka informišu o stanju stečajnog dužnika. To je, dakako, veoma važno , jer podaci govore da u Srbiji jedna od sto firmi iz stečaja izađe na nogama  i nastavi da radi, dok ostale završe bankrotom iza kojeg sledi višegodišnji pokušaj da se imovina unovči odnosno proda. Definisani su jasni kriterijumi na osnovu kojih se određuje visina predujma. Ove izmene treba da poboljšaju poslovni ambijent i pospeše domaću privredu.             

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić objašnjava za naš list da najveći, pa samim tim i najteži, ceh plaćaju radnici preduzeća koja godinama tavore u stečaju, jer oni ne mogu da dođu do svojih zaostalih zarada, pa često ih živi i ne dočekaju.

Naše vlasti nerado povlače nepopularne socijalne i društvene poteza, a u slučaju stečaja to bi značilo da neko preduzeće koje nema perspektivu za rad ili je već prezaduženo treba likvidirati ili bilo šta uraditi da prestane da pravi troškove i isterati stvari na čistinu. Umesto toga taj problem se gura pod tepih i ostavlja za sutra i to tako traje godinama. Jeste da su se zakonska pravila  proteklih godina menjala, ali praksa nije to pokazala pa se stiče utisak da nisu dovoljno zainteresovani da se stečaj dovede do kraja, smatra profesor Savić.

Naš sagovornik ukazuje i da  preduzeća koja odlaze u stečaj često imaju na raspolaganju ogromnu imovinu kojom do okončanja postupka upravlja stečajni upravnik na način na koji on smatra da treba.

Dakle, neka potraživanja su izmirivali, neku imovinu su prodavali, izajmljivali , a da se pritom nisu vodili ekonomskim receptima ka oporavku preduzeća u stečaju. Stečaj ne mora da znači kraj nekog preduzeća, ali samo pod uslovom da se kroz stečajni postupak odvoji ono što nije dobro kako bi deo koji ima tržište i mogućnost da nastavi da radi to i učinio. Na zapadu se stečaj čak i namerno uvodi i nije retko da sam vlasnik preduzeća pokrene stečajni posutpak upravo da bi ga reorganizovao i krenuo dalje. Jeste da takvi potezi ostavljaju posledice, ali je šteta manja od konačnog bankrotstva, ukazuje Savić.

Stečaj u tržišnoj utakmici u kakvoj se nalazi Srbija morao bi da traje mnogo kraće i da se okončava znatno brže nego što se to do sada činilo, napominje profesor Savić. 

To stvara utisak da se stečajevi za „atraktivnija“ preduzeća brzo i ekspresno završavaju rasprodajom imovine, dok za ona koja nisu imala niti imaju šanse da opstanu oni traju godinama. Treba se prisetiti samo slučaja kada je privatna kompanija prošle godine namerno otišla u stečaj, pa je isti gazda hteo da ga iz stečaja kupi, jer je znao da je reč o dobrom preduzeću koje dobro posluje i ima dobro mesto na tržištu. Čak je taj gazda izjavljivao „da ne može da dozvoli da to preduzeće propadne tek tako“. To je za verovali ili ne i dogodilo se kod nas. Ukazuje da se neka preduzeća i namerno odvode u stečaj, kako bi se kupila budzašto ili, pak, to neko namerno čini kako bi došao do atraktivne imovine i lokacija. Tu još ima mnogo posla za nadležne organe..., ističe Savić.

Dugo trajanje stečajnih postupaka su stara boljka srpske privrede. Procenjuje  se da oko 70.000 zaposlenih u firmama u stečaju čeka rasplet postupka i to godinama.  Profesor Savić ukazuje da  radnici često i ne dočekaju kraj stečajnog postupaka kao i da ima onih koji ni nakon zaključenja stečaja ne mogu da dođu do svojih zaostalih plata.

Radnici  firmi koje su završile u stečaju i gde je on okončan ne ostane novca iz kojeg bi oni mogli da namire svoja poslovanja. Zbog toga su prinuđeni da sudski traže svoju zaostalu zaradu. Kako sudski postupci traju godinama ima mnogo slučajeva da radnici firmi koje su završile u stečaju, a potom i bankrotstvu, živi i ne dočekaju svoj novac odnosno da se sudski postupak u njihovu korist završi, rekao je profesor Savić.   

Po njegovom mišljenju Unapred pripremljeni plan reorganizacije, koji se poslednjih godina često pojavljuje pred privrednim sudovima u Srbiji kako bi se odložilo uvođenje stečaja, je zapravo način samo da se „preveslaju“ poverioci, a kraj je isti kao i da je odmah uveden stečaj.

Kada je UPPR uveden u Srbiji isticao sam, a to tvrdim i sada, da on neće promeniti pitanje stečaja već će samo doneti korist onima koji koji ga predlažu kako bi namirili one koje moraju, dok će ostali poverioci ostati nenamireni, a najgore će proći sami radnici. U tom postupku se država odrekla dela svojih zakonskih obaveza i prava, jer kada preduzeće ima UPPR onda je na neki način zaštićeno. Umesto toga  trebalo je odmah ići na stečaj čim neko preduzeće ima problem. Jer, stečaj samo ukazuje da je neko preduzeće u teškoćama i daju mu se uputstva šta mora da radi da bi se vratio na tržišnu utakmicu. Deo tog preduzeća možda može da preživi i vrati se u igru, neki deo se proda. Pritom mora doći neka nova uprava koja će ga drugačije voditi od onih koji su preduzeće odveli u stečaj. Po pravilu, ako se sve to uradi kako treba takva preduzeća čak mogu da funkcionišu i bolje nego pre stečaja, da više zarađuju i više radnika zapošljavaju, zaključuje profesor Savić.

Ljubinka Malešević