Стара бољка српске привреде: Зашто стечајеви трају деценијама

Ако се томе дода податак и да је 7 закључених стечајева трајало од 15 до 17 година, као и да је неколико хиљада њих трајало више од деценије, онда је јасна примедба инвеститора да стечајни поступци у Србији трају предуго и да се то одражава на потенцијалну инвестицију.

Делимично је и неизвесност покретања и трајања стечајног поступка допринела и паду наше земље за пет места на Дуинг бизнис листи за 2019.годину, што је натерало српске власти да се крајем прошле године по хитном поступку усвоје измене и допуне Закона о стечају , које омогућавају да  стечајеви трају краће, да буду извеснији крајњи резултати и да повериоци имају начина да намире своја потраживања. По оцени Наташе Лаловић Марић из Америчке привредне коморе један од проблема и јесте био у законодавном оквиру јер нису постојали ефикасни механизми за санкционисање учесника у стечајном поступку који крше или злоупотребљавају правила.

Изменама Закона о стечају од Нове године побољшан је положај поверилаца јер су добили право да директно бирају стечајног управника и да се сваког тренутка информишу о стању стечајног дужника. То је, дакако, веома важно , јер подаци говоре да у Србији једна од сто фирми из стечаја изађе на ногама  и настави да ради, док остале заврше банкротом иза којег следи вишегодишњи покушај да се имовина уновчи односно прода. Дефинисани су јасни критеријуми на основу којих се одређује висина предујма. Ове измене треба да побољшају пословни амбијент и поспеше домаћу привреду.             

Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић објашњава за наш лист да највећи, па самим тим и најтежи, цех плаћају радници предузећа која годинама таворе у стечају, јер они не могу да дођу до својих заосталих зарада, па често их живи и не дочекају.

Наше власти нерадо повлаче непопуларне социјалне и друштвене потеза, а у случају стечаја то би значило да неко предузеће које нема перспективу за рад или је већ презадужено треба ликвидирати или било шта урадити да престане да прави трошкове и истерати ствари на чистину. Уместо тога тај проблем се гура под тепих и оставља за сутра и то тако траје годинама. Јесте да су се законска правила  протеклих година мењала, али пракса није то показала па се стиче утисак да нису довољно заинтересовани да се стечај доведе до краја, сматра професор Савић.

Наш саговорник указује и да  предузећа која одлазе у стечај често имају на располагању огромну имовину којом до окончања поступка управља стечајни управник на начин на који он сматра да треба.

Дакле, нека потраживања су измиривали, неку имовину су продавали, изајмљивали , а да се притом нису водили економским рецептима ка опоравку предузећа у стечају. Стечај не мора да значи крај неког предузећа, али само под условом да се кроз стечајни поступак одвоји оно што није добро како би део који има тржиште и могућност да настави да ради то и учинио. На западу се стечај чак и намерно уводи и није ретко да сам власник предузећа покрене стечајни посутпак управо да би га реорганизовао и кренуо даље. Јесте да такви потези остављају последице, али је штета мања од коначног банкротства, указује Савић.

Стечај у тржишној утакмици у каквој се налази Србија морао би да траје много краће и да се окончава знатно брже него што се то до сада чинило, напомиње професор Савић. 

То ствара утисак да се стечајеви за „атрактивнија“ предузећа брзо и експресно завршавају распродајом имовине, док за она која нису имала нити имају шансе да опстану они трају годинама. Треба се присетити само случаја када је приватна компанија прошле године намерно отишла у стечај, па је исти газда хтео да га из стечаја купи, јер је знао да је реч о добром предузећу које добро послује и има добро место на тржишту. Чак је тај газда изјављивао „да не може да дозволи да то предузеће пропадне тек тако“. То је за веровали или не и догодило се код нас. Указује да се нека предузећа и намерно одводе у стечај, како би се купила будзашто или, пак, то неко намерно чини како би дошао до атрактивне имовине и локација. Ту још има много посла за надлежне органе..., истиче Савић.

Дуго трајање стечајних поступака су стара бољка српске привреде. Процењује  се да око 70.000 запослених у фирмама у стечају чека расплет поступка и то годинама.  Професор Савић указује да  радници често и не дочекају крај стечајног поступака као и да има оних који ни након закључења стечаја не могу да дођу до својих заосталих плата.

Радници  фирми које су завршиле у стечају и где је он окончан не остане новца из којег би они могли да намире своја пословања. Због тога су принуђени да судски траже своју заосталу зараду. Како судски поступци трају годинама има много случајева да радници фирми које су завршиле у стечају, а потом и банкротству, живи и не дочекају свој новац односно да се судски поступак у њихову корист заврши, рекао је професор Савић.   

По његовом мишљењу Унапред припремљени план реорганизације, који се последњих година често појављује пред привредним судовима у Србији како би се одложило увођење стечаја, је заправо начин само да се „превеслају“ повериоци, а крај је исти као и да је одмах уведен стечај.

Када је UPPR уведен у Србији истицао сам, а то тврдим и сада, да он неће променити питање стечаја већ ће само донети корист онима који који га предлажу како би намирили оне које морају, док ће остали повериоци остати ненамирени, а најгоре ће проћи сами радници. У том поступку се држава одрекла дела својих законских обавеза и права, јер када предузеће има UPPR онда је на неки начин заштићено. Уместо тога  требало је одмах ићи на стечај чим неко предузеће има проблем. Јер, стечај само указује да је неко предузеће у тешкоћама и дају му се упутства шта мора да ради да би се вратио на тржишну утакмицу. Део тог предузећа можда може да преживи и врати се у игру, неки део се прода. Притом мора доћи нека нова управа која ће га другачије водити од оних који су предузеће одвели у стечај. По правилу, ако се све то уради како треба таква предузећа чак могу да функционишу и боље него пре стечаја, да више зарађују и више радника запошљавају, закључује професор Савић.

Љубинка Малешевић