S otpadom bacamo i 30.000 novih radnih mesta

Dok više od 80 odsto ukupnog otpada kreiraju rudarstvo i energetika usled neefikasnih proizvodnih procesa, zastarele tehnologije i drugih razloga, postoji i više od dva miliona tona komunalnog otpada, koji najčešće završava na deponijama, a mogao bi biti ponovo upotrebljen u proizvodnji ili za dobijanje „zelene” energije.

Razvoj cirkularne ekonomije, koja bi, između ostalog, podrazumevala i ponovno korišćenje otpada nastalog u procesu proizvodnje ili nakon upotrebe proizvoda, u Srbiji bi otvorio i do 30.000 novih radnih mesta. To je procena efekata Programa za uvođenje cirkularne ekonomije do 2023. koji je predložio NALED, uz podršku GIZ DKTI-ja, s fokusom na bolje iskorišćavanje otpada od hrane, ambalažnog i elektronskog i električnog otpada.

Upravo je upravljanje otpadom od hrane primer šta sve propuštamo kao društvo. Od 2,3 miliona tona komunalnog otpada, procene su da gotovo 900.000 tona čini otpad od hrane, koji se generiše „od njive do trpeze”. Najvećim delom taj otpad stvaraju domaćinstva, ugostiteljski i javni sektor.

Naši ugostitelji godišnje nabave 123.000 tona hrane, od čega 20 odsto odmah odbace jer je reč o nejestivim delovima, kao što su kosti, ljuske ili kore, a još 15 odsto ostane nepojedeno u tanjirima, kaže predsednica Saveza za životnu sredinu u NALED-u Jelena Kiš. Kako dodaje, čak 99 procenata otpada koji nastane u ugostiteljskim objektima završi na deponiji, odakle se u vazduh oslobađaju metan i ugljen-dioksid.

A šta možemo s tim otpadom? On je pogodan za proizvodnju biodizela i bioetanola, hrane za životinje, električne energije iz biogasa, kompostiranje i dr. Sve to može se ponovo iskoristiti u privredi i kreirati novu vrednost, poručuje naša sagovornica.

Predlog programa ukazuje na to da je za razvoj cirkularne ekonomije neophodno da zakonski okvir u oblasti zaštite životne sredine bude dodatno uređen, a posebno deo koji bi obavezao privredu na separaciju otpada (primera radi, u ugostiteljstvu) ili upotrebu „zelene” energije (transport).

Veliki problem predstavlja nedostatak infrastrukture – od posebnih kontejnera za odvajanje otpada do odgovarajućih sanitarnih deponija. Srbija ima samo deset sanitarnih odlagališta i više od 120 opštinskih, koja ne zadovoljavaju ni minimum standarda. Tu je i čak 2.170 divljih deponija (procena je da ih je i više od 3.500) koje su u blizini naseljenih mesta i vodotokova.

Iako su trenutna ulaganja u životnu sredinu u Srbiji i četiri do pet puta manja nego u zemljama Evropske unije i iznose 0,3 odsto BDP-a, u privedi postoji veliko interesovanje za prelazak na cirkularni model ekonomije.

To se posebno odnosi na one koji posluju s međunarodnim kompanijama, čiji su zahtevi po pitanju zaštite životne sredine visoki.

Mogućnosti koje cirkularna ekonomija nudi u sektoru ambalaže su velike. Po dostupnim podacima, svaki stanovnik Srbije potroši oko 50 kolograma svih vrsta pakovanja godišnje, od čega petinu čini plastična ambalaža, što je više od 70.000 tona plastične ambalaže svake godine. Kada je reč o električnim i elektronskim proizvodima, reciklaža bi omogućila ponovnu upotrebu vrednih materijala koji se u njih ugrađuju.

Takođe, cirkularna proizvodnja unapredila bi dizajn proizvoda da bi bio napravljen od ekoloških materijala koji ne zagađuju, a čiji se delovi mogu lako popraviti, zameniti ili reciklirati. Na primer, prosečan televizor sadrži približno šest odsto metala i 50 odsto stakla, dok šporet sadrži 89 odsto metala i šest odsto stakla.

Z. Delić