С отпадом бацамо и 30.000 нових радних места

Док више од 80 одсто укупног отпада креирају рударство и енергетика услед неефикасних производних процеса, застареле технологије и других разлога, постоји и више од два милиона тона комуналног отпада, који најчешће завршава на депонијама, а могао би бити поново употребљен у производњи или за добијање „зелене” енергије.

Развој циркуларне економије, која би, између осталог, подразумевала и поновно коришћење отпада насталог у процесу производње или након употребе производа, у Србији би отворио и до 30.000 нових радних места. То је процена ефеката Програма за увођење циркуларне економије до 2023. који је предложио НАЛЕД, уз подршку ГИЗ ДКТИ-ја, с фокусом на боље искоришћавање отпада од хране, амбалажног и електронског и електричног отпада.

Управо је управљање отпадом од хране пример шта све пропуштамо као друштво. Од 2,3 милиона тона комуналног отпада, процене су да готово 900.000 тона чини отпад од хране, који се генерише „од њиве до трпезе”. Највећим делом тај отпад стварају домаћинства, угоститељски и јавни сектор.

Наши угоститељи годишње набаве 123.000 тона хране, од чега 20 одсто одмах одбаце јер је реч о нејестивим деловима, као што су кости, љуске или коре, а још 15 одсто остане непоједено у тањирима, каже председница Савеза за животну средину у НАЛЕД-у Јелена Киш. Како додаје, чак 99 процената отпада који настане у угоститељским објектима заврши на депонији, одакле се у ваздух ослобађају метан и угљен-диоксид.

А шта можемо с тим отпадом? Он је погодан за производњу биодизела и биоетанола, хране за животиње, електричне енергије из биогаса, компостирање и др. Све то може се поново искористити у привреди и креирати нову вредност, поручује наша саговорница.

Предлог програма указује на то да је за развој циркуларне економије неопходно да законски оквир у области заштите животне средине буде додатно уређен, а посебно део који би обавезао привреду на сепарацију отпада (примера ради, у угоститељству) или употребу „зелене” енергије (транспорт).

Велики проблем представља недостатак инфраструктуре – од посебних контејнера за одвајање отпада до одговарајућих санитарних депонија. Србија има само десет санитарних одлагалишта и више од 120 општинских, која не задовољавају ни минимум стандарда. Ту је и чак 2.170 дивљих депонија (процена је да их је и више од 3.500) које су у близини насељених места и водотокова.

Иако су тренутна улагања у животну средину у Србији и четири до пет пута мања него у земљама Европске уније и износе 0,3 одсто БДП-а, у приведи постоји велико интересовање за прелазак на циркуларни модел економије.

То се посебно односи на оне који послују с међународним компанијама, чији су захтеви по питању заштите животне средине високи.

Могућности које циркуларна економија нуди у сектору амбалаже су велике. По доступним подацима, сваки становник Србије потроши око 50 колограма свих врста паковања годишње, од чега петину чини пластична амбалажа, што је више од 70.000 тона пластичне амбалаже сваке године. Када је реч о електричним и електронским производима, рециклажа би омогућила поновну употребу вредних материјала који се у њих уграђују.

Такође, циркуларна производња унапредила би дизајн производа да би био направљен од еколошких материјала који не загађују, а чији се делови могу лако поправити, заменити или рециклирати. На пример, просечан телевизор садржи приближно шест одсто метала и 50 одсто стакла, док шпорет садржи 89 одсто метала и шест одсто стакла.

З. Делић