Zašto je mitropolit Stratimirović bacio anatemu na selo Vrdnik?

Iako se impresionirano govorilo da „od Zemuna do Iloka kneževi hodaju po svojoj zemlji”, oni su uglavnom živeli u Rimu, a svoje glomazno vojvodstvo nadmeno nazivali „strašnom pustinjom, dobrom samo za razbojnike i divlje zveri” te ga potpuno poveravali svirepim i korumpiranim upravnicima. Za siromašni i neprosvećeni živalj njihova pohlepa bila je nepodnošljiva jer ih je, sem redovnih nameta i kulučenja na vlastelinovim posedima, opteretila i dodatnim dažbinama te onemogućavale da se izdignu iznad nivoa bednih, nečistih zemunica, gde su boravili zajedno s domaćim životinjama. Konačno, 1807. godine seoski knez Vognja, nekadašnji graničar Teodor Avramović Tican, rodom iz Jaska, digao je ustanak i pozvao seljake s poseda grofa Pejačevića i Odeskalkija da mu se pridruže. Strahujući od carske vojske, iz ravnice su se ubrzo pobunjenici prebacili u fruškogorsko selo Vrdnik. Pošto su njihovi izgredi vremenom postajali sve smeliji, habzburške vojne vlasti su zamolile mitropolita Stefana Stratimirovića za pomoć i on je krenuo na pregovore u sedište pobune, vrdnički manastir Ravanicu.

Između sela i manastirskog prnjavora, s neprijateljski uperenim puškama, Stratimirovićevu pratnju zadržala je Ticanova četa. Njima je mitropolit saopštio da je došao da pomogne oštećenom narodu, ali su ustanici izrazili gorku sumnju da će arhipastir u „svili i kadifi” zaista caru preneti žalbe njegove „gole i bose” pastve. Na kraju je mitropolit obećao da će se kod vojnih vlasti zauzeti za ustanike ako odmah ostave oružje i raziđu se kućama, što su uglavnom i učinili svi, osim mrzovoljnog Ticana, koji je nastavio svoju bezizglednu borbu. Napustio je Vrdnik i otišao dublje na posed Odeskalkija, gde je, posle žestokih borbi, uhvaćen, utamničen i raščerečen, negde oko 1810.

Osim njega, najvišu cenu je platio pitomi Vrdnik. Vraćajući se iz manastira, na mestu Dudara, blizu izlaza iz sela, Stratimirović je opet naišao na stražu. Kad su primetili njegov kočije, pobunjenici su pucnjima pokušali da obaveste svoje starešine u Ravanici da je visoki gost otputovao prema Karlovcima, i tako nehotice izazvali trajnu nesreću. Zgranuti mitropolit, uveren u to da su pucali na njega, ljutito je naredio kočijašu da brže potera konje, ne tražeći objašnjenje za incident. Legenda kaže da se okrenuo ka izgredniku, i rekao: „Hej, brajko, puklo ti srce do sutra!” Navodno je hajduk do jutra, iz punog zdravlja, zaista ispustio dušu. Kao pravi potomak ugledne vojničke porodice Stratimirović, kojoj je još car Karlo VI podario plemićku titulu, dobro je znao kako da odbrani svoju povređenu čast i, došavši u Karlovce, anatemisao je, odnosno isključio ceo Vrdnik iz crkvene zajednice.

Posledice tako drastične mere bile su veoma ozbiljne, ne samo u verskom i moralnom smislu. Crkva tog doba bila je stožer kulturnog života habzburških Srba, predstavljala ih je pred državnim vlastima, štitila im prava, osnivala i vodila škole i bolnice, sklapala i razvodila brakove, vršila povremene popise i evidencije rođenih i umrlih. Razgnevljeni mitropolit je naredio da nijedno svešteno lice ne sme nogom kročiti u Vrdnik, a kamoli obaviti bogosluženje ili kakav administrativni posao.

Razbojnici kamuflirani u ale i bauke



Oživeli su kod Vrdničana, odbačenih od svoje crkve, stari, sujeverni strahovi paganskih predaka. Čim bi palo veče, zavlačili su se u svoje trošne domove, štiteći se raznim bajalicama od zala koje im mogu naneti vampiri i vukodlaci. Zabeleženi su i učestali susreti izbezumljenih meštana s paklenim stvorenjima, što je uzimano za posledicu nedostatka molitvi i arhijerejskog blagoslova. Jeziva zlodela lokalnih ala i baukova kasnije su prozaično rasvetljena, kad je otkriveno da su grupe razbojnika oblačile zastrašujuće maske i namerno izazivale paniku, ne bi li lakše došle do plena.

Kako su godine prolazile, selo, potpuno odsečeno od civilizovanog sveta, napuštalo je i pohvalne običaje. Nekrštena deca nisu išla u školu, brakovi nisu sklapani, niti pokojnici opojani, a kuće  su postajale zapuštene jer je prokletstvo povlačilo i ekonomske posledice. Verski život je pao je najniži mogući nivo, devastirani hram ostao bez ikakvih bogoslužbenih predmeta i časne trpeze na oltaru, sa srušenim tornjem i zapuštenom portom bez ograde.

I tako pod anatemom četrvrt veka. Četiri godine pred smrt, 1832, ostareli mitropolit najzad se smilovao i u selo poslao Vasilija Stojadinovića, tada bukovačkog paroha. No, zabeležila je njegova slavna ćerka, Milica Stojadinović Srpkinja, ni tad nije zaboravio poniženje koje su mu priredili tvrdoglavi ustanici. Suvo je rekao: „Idi, gledaj da selo načiniš pravim Hristovim stadom, čemu ću se kao arhipastir radovati, ali mene oni nikad videti neće, ni mog blagoslova dobiti”.

Srđan Ercegan