Зашто је митрополит Стратимировић бацио анатему на село Врдник?

Иако се импресионирано говорило да „од Земуна до Илока кнежеви ходају по својој земљи”, они су углавном живели у Риму, а своје гломазно војводство надмено називали „страшном пустињом, добром само за разбојнике и дивље звери” те га потпуно поверавали свирепим и корумпираним управницима. За сиромашни и непросвећени живаљ њихова похлепа била је неподношљива јер их је, сем редовних намета и кулучења на властелиновим поседима, оптеретила и додатним дажбинама те онемогућавале да се издигну изнад нивоа бедних, нечистих земуница, где су боравили заједно с домаћим животињама. Коначно, 1807. године сеоски кнез Вогња, некадашњи граничар Теодор Аврамовић Тицан, родом из Јаска, дигао је устанак и позвао сељаке с поседа грофа Пејачевића и Одескалкија да му се придруже. Страхујући од царске војске, из равнице су се убрзо побуњеници пребацили у фрушкогорско село Врдник. Пошто су њихови изгреди временом постајали све смелији, хабзбуршке војне власти су замолиле митрополита Стефана Стратимировића за помоћ и он је кренуо на преговоре у седиште побуне, врднички манастир Раваницу.

Између села и манастирског прњавора, с непријатељски упереним пушкама, Стратимировићеву пратњу задржала је Тицанова чета. Њима је митрополит саопштио да је дошао да помогне оштећеном народу, али су устаници изразили горку сумњу да ће архипастир у „свили и кадифи” заиста цару пренети жалбе његове „голе и босе” пастве. На крају је митрополит обећао да ће се код војних власти заузети за устанике ако одмах оставе оружје и разиђу се кућама, што су углавном и учинили сви, осим мрзовољног Тицана, који је наставио своју безизгледну борбу. Напустио је Врдник и отишао дубље на посед Одескалкија, где је, после жестоких борби, ухваћен, утамничен и рашчеречен, негде око 1810.

Осим њега, највишу цену је платио питоми Врдник. Враћајући се из манастира, на месту Дудара, близу излаза из села, Стратимировић је опет наишао на стражу. Кад су приметили његов кочије, побуњеници су пуцњима покушали да обавесте своје старешине у Раваници да је високи гост отпутовао према Карловцима, и тако нехотице изазвали трајну несрећу. Згранути митрополит, уверен у то да су пуцали на њега, љутито је наредио кочијашу да брже потера коње, не тражећи објашњење за инцидент. Легенда каже да се окренуо ка изгреднику, и рекао: „Хеј, брајко, пукло ти срце до сутра!” Наводно је хајдук до јутра, из пуног здравља, заиста испустио душу. Као прави потомак угледне војничке породице Стратимировић, којој је још цар Карло ВИ подарио племићку титулу, добро је знао како да одбрани своју повређену част и, дошавши у Карловце, анатемисао је, односно искључио цео Врдник из црквене заједнице.

Последице тако драстичне мере биле су веома озбиљне, не само у верском и моралном смислу. Црква тог доба била је стожер културног живота хабзбуршких Срба, представљала их је пред државним властима, штитила им права, оснивала и водила школе и болнице, склапала и разводила бракове, вршила повремене пописе и евиденције рођених и умрлих. Разгневљени митрополит је наредио да ниједно свештено лице не сме ногом крочити у Врдник, а камоли обавити богослужење или какав административни посао.

Разбојници камуфлирани у але и бауке



Оживели су код Врдничана, одбачених од своје цркве, стари, сујеверни страхови паганских предака. Чим би пало вече, завлачили су се у своје трошне домове, штитећи се разним бајалицама од зала које им могу нанети вампири и вукодлаци. Забележени су и учестали сусрети избезумљених мештана с пакленим створењима, што је узимано за последицу недостатка молитви и архијерејског благослова. Језива злодела локалних ала и баукова касније су прозаично расветљена, кад је откривено да су групе разбојника облачиле застрашујуће маске и намерно изазивале панику, не би ли лакше дошле до плена.

Како су године пролазиле, село, потпуно одсечено од цивилизованог света, напуштало је и похвалне обичаје. Некрштена деца нису ишла у школу, бракови нису склапани, нити покојници опојани, а куће  су постајале запуштене јер је проклетство повлачило и економске последице. Верски живот је пао је најнижи могући ниво, девастирани храм остао без икаквих богослужбених предмета и часне трпезе на олтару, са срушеним торњем и запуштеном портом без ограде.

И тако под анатемом четрврт века. Четири године пред смрт, 1832, остарели митрополит најзад се смиловао и у село послао Василија Стојадиновића, тада буковачког пароха. Но, забележила је његова славна ћерка, Милица Стојадиновић Српкиња, ни тад није заборавио понижење које су му приредили тврдоглави устаници. Суво је рекао: „Иди, гледај да село начиниш правим Христовим стадом, чему ћу се као архипастир радовати, али мене они никад видети неће, ни мог благослова добити”.

Срђан Ерцеган