Začarani krug ratova i ekonomije

U ovom trenutku, iako poželjan, to ne deluje kao realističan scenario, ali, naravno, nada umire poslednja. Tako je i Frensis Fukujama posle pada Berlinskog zida 1989. prorokovao megatrend u pravcu svetskog mira, što je potkrepljivao uvidom da nastupa vreme u kojem otpadaju ideološke razlike iz vremena Hladnog rata, kao i da liberalno i demokratski ustrojene države kao i one koje teže takvom poretku - a sada ih je sve više - po istorijskom iskustvu ne ratuju međusobno. 

Ratovi su se, međutim, širom sveta vratili na scenu posle dugotrajnog perioda Hladnog rata (iliti „hladnog mira”), i to baš s ubitačnim dejstvom. Doduše, manji je broj oružanih sukoba u kojima učestvuju državne vojske u odnosu na period posle 1945, ali je zato porastao broj verskih i građanskih ratova počev od 1990-tih godina, a pogotovo u poslednjoj deceniji. Kad se pogleda igra velikih brojki, broj sukoba i žrtava se u apsolutnom iznosu smanjuje, ali su izdvajanja za vojsku porasla kao nikada od kraja Drugog svetskog rata: po izveštaju švedskog instituta za proučavanje mira Sipri u 2017. godini bila je reč o cifri od oko 1.600 milijardi evra. Listu su predvodile SAD sa 544 milijardi evra, sledila je Kina sa 203 milijarde, dok je Nemačka sa 38,4 milijardi bila na devetom mestu.

I šta ako bi iznenada zavladao svetski mir? Da li bi astronomski izdaci za „silu smeštenu u kasarne” iščezli iz državnih budžeta i bili stavljeni na raspolaganje za druge namene, prevashodno mirnodopske? Ko i na koji način bi bio jemac takavog mira? Iz perspektive vremenske ose čini se da bi mukotrpno uspostavljanje međusobnog poverenja u jednom svetu sa više centara moći bilo ipak moguće, ali to sada još uvek ne izgleda verovatno. Pogotovo u situaciji kada se odnosi između velikih sila zasnivaju na međusobnom odvraćanju i „ravnoteži straha” od međusobnog nuklearnog uništenja. S druge strane, očito da kult vojske i sveopšte militarizacije imaju sve manju podršku javnosti, tako da vojnici u mnogim zemljama sve više obavljaju civilne dužnosti, bilo da je reč o zaštiti stanovništva prilikom katastrofa, priskakanju u pomoć državnoj upravi ili zaštiti granica. Jednostavno, bez obzira da li se radi o zvaničnim ratovima ili oružanim sukobima, sve više ljudi shvata da je cena rata u nekom konkretnom društvu ogromna: fabrike i škole se bombarduju, bolnice uništavaju - sve to baca razvoj zemlje u ponor dugova i utiče na standard građana. Tokom sukoba jedan ispaljeni rafal jednak je nečijoj penziji.

Australijski Institut za ekonomiju i mir je izračunao da su oružani sukobi 2017. koštali svetsku zajednicu 14.800 milijardi dolara, što je iznos jednak 12,4 procenata svetskog BDP-a, i predstavlja opterećenje od 1988 dolara po glavi stanovnika planete. Od 2012. su troškovi ratovanja porasli za 16 odsto, pre svega zbog rata u Siriji i delovanja terorističke grupe tzv. Islamske države. Prema istraživanju ovog instituta mir se i te kako isplati: tokom proteklih 60 godina se rast po glavi stanovnika u zemljama u kojima je vladao mir utrostručio u odnosu na one u kojima to nije slučaj. U protekloj deceniji ova razlika se uvećala sedam puta. Sirija, Avganistan i Irak su bili najviše pogođeni - u tim zemljama se zbog nasilnih sukoba BDP smanjio za od 51 do 69 procenata.

S druge strane, raspuštanje vojske ili značajno smanjivanje vojnog aparata imalo bi snažan uticaj na tržište rada. Budući da su se posle Drugog svetskog rata potrebe za vojničkom robom smanjile, i to je doprinelo velikoj nezaposlenosti. Sveobuhvatna demilitarizacija u svetu bi verovatno vodila u ekonomsku krizu, iako bi njome većina zapadnih zemalja bila manje pogođena, budući da su im privrede raznovrsnije. U SAD je krajem februara 2019. bilo 1,4 miliona ljudi zaposleno u aktivnoj vojnoj službi, dok ih je nekih 800.000 bilo u rezervi. Još dva miliona Amerikanaca je radilo u vojnoj industriji.

Stručnjaci procenjuju da na proizvodnju opreme za vojsku otpada nekih desetak procenata ukupne proizvodnje u američkim fabrikama u vrednosti od 2.200 milijardi dolara. Robu naručuje pre svega Pentagon - američko Ministarstvo odbrane, ali se u devet američkih fabrika automobila proizvode i delovi za oružje. Mnoge od tih fabrika dobijaju poreske olakšice, zemljište na besplatno korišćenje zarad izgradnje pogona i druge subvencije, u nadi da će tako biti obezbeđena radna mesta.

I u drugim branšama bi usledile značajne promene. Recimo, u proizvodnji nafte: u oblastima iz kojih se ona isporučuje, poput delte Nigera ili Sudana, taj posao je danas prilično opasan. Ako bi zavladao mir, tamo bi posao bio manje rizičan i mogle bi da se liferuju veće količine „crnog zlata”. Uopšte uzevši, nafta je u mnogim slučajevima razlog za sukobe, tako da bi novac ušteđen kroz demilitarizaciju mogao da se usmeri za rešavanje uzroka tih sukoba, među kojima je jedan od ključnih nejednakost.

U mirnodopskom svetu otpao bi i suštinski razlog za migracije: 68,5 miliona ljudi je 2017. krenulo put izbeglištva zbog oružanih sukoba, dok je po podacima Ujedinjenih nacija desetak godina pre toga bilo upola manje očajnika u pokretu koji traže utočište - u deset država iz kojih dolazi najveći broj izbeglica vladaju ratovi ili oružani sukobi. Ali ljudi su u pokretu i zbog oskudice vode i drugih posledica zagrevanja zemljinog omotača.

Doduše, ratovi su nečemu i doprineli - izumima poput radio aparata, plastične hirurgije ili interneta, što govori da su mnoge inovacije nastale zahvaljujući vojnim potrebama i naruybinama. Moguće je da bi u mirnodopskoj proizvodnji došlo do usporavanja tehnološkog napretka, ali za pretpostaviti je i da bi sve više inovacija bilo bez vojne podrške, o čemu svedoči i period posle Hladnog rata.

Sve u svemu, kada se podvuče crta, pretežno mirnodopski svet bi ipak bio mnogo lepše i bolje mesto za život u odnosu na ovaj ratoborni. Međutim, još uvek nismo u stanju da iščitamo dovoljno jasno „znakove pored puta” i da ponudimo nadvosmisleni odgovor: čemu smo zapravo svedoci? Da li se radi o borbama u pozadini koje vodi vojska u povlačenju pred pobedonosnim nastupanjem mirovnih snaga, ili smo suočeni sa nastupanjem armija u nekontrolisanim sukobima za resurse koji će biti iscrpljeni sredinom veka u kome živimo? Ako se pogledaju deset puta veće brojke izdataka za naoružanje u odnosu na one namenjene iskorenjivanju siromaštva (što je „manje unosan biznis”), ako se ima u vidu da je ove nedelje zakucan poslednji ekser u sanduk nuklearnog sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa između SAD i Rusije, ako je jedan od učinaka nekontrolisane i haotične globalizacije povratak ekstremnih, neofašističkih pokreta i ideologija u političku arenu - očita je prevaga ratnih bubnjeva u odnosu na nedostatak strategija i činilaca koji bi radili na postizanju miroljubivih poredaka u svetu.

Antiratni pokret iz 1968, priče o hipijevskoj deci cveća, Vudstoku, filmovi poput „Kose” ili „O jagodama i krvi” - danas izgledaju kao daleka prošlost. Sve više i skvotovanje kasarni i njihovo pretvaranje u kulturne centre mladih. Jer vojna moć se izmestila, civili teško mogu da joj stave so na rep, e da bi se ona uvek negde drugde pojavila i naplatila svoje usluge.

 Relja Knežević