Зачарани круг ратова и економије

У овом тренутку, иако пожељан, то не делује као реалистичан сценарио, али, наравно, нада умире последња. Тако је и Френсис Фукујама после пада Берлинског зида 1989. пророковао мегатренд у правцу светског мира, што је поткрепљивао увидом да наступа време у којем отпадају идеолошке разлике из времена Хладног рата, као и да либерално и демократски устројене државе као и оне које теже таквом поретку - а сада их је све више - по историјском искуству не ратују међусобно. 

Ратови су се, међутим, широм света вратили на сцену после дуготрајног периода Хладног рата (илити „хладног мира”), и то баш с убитачним дејством. Додуше, мањи је број оружаних сукоба у којима учествују државне војске у односу на период после 1945, али је зато порастао број верских и грађанских ратова почев од 1990-тих година, а поготово у последњој деценији. Кад се погледа игра великих бројки, број сукоба и жртава се у апсолутном износу смањује, али су издвајања за војску порасла као никада од краја Другог светског рата: по извештају шведског института за проучавање мира Сипри у 2017. години била је реч о цифри од око 1.600 милијарди евра. Листу су предводиле САД са 544 милијарди евра, следила је Кина са 203 милијарде, док је Немачка са 38,4 милијарди била на деветом месту.

И шта ако би изненада завладао светски мир? Да ли би астрономски издаци за „силу смештену у касарне” ишчезли из државних буџета и били стављени на располагање за друге намене, превасходно мирнодопске? Ко и на који начин би био јемац такавог мира? Из перспективе временске осе чини се да би мукотрпно успостављање међусобног поверења у једном свету са више центара моћи било ипак могуће, али то сада још увек не изгледа вероватно. Поготово у ситуацији када се односи између великих сила заснивају на међусобном одвраћању и „равнотежи страха” од међусобног нуклеарног уништења. С друге стране, очито да култ војске и свеопште милитаризације имају све мању подршку јавности, тако да војници у многим земљама све више обављају цивилне дужности, било да је реч о заштити становништва приликом катастрофа, прискакању у помоћ државној управи или заштити граница. Једноставно, без обзира да ли се ради о званичним ратовима или оружаним сукобима, све више људи схвата да је цена рата у неком конкретном друштву огромна: фабрике и школе се бомбардују, болнице уништавају - све то баца развој земље у понор дугова и утиче на стандард грађана. Током сукоба један испаљени рафал једнак је нечијој пензији.

Аустралијски Институт за економију и мир је израчунао да су оружани сукоби 2017. коштали светску заједницу 14.800 милијарди долара, што је износ једнак 12,4 процената светског БДП-а, и представља оптерећење од 1988 долара по глави становника планете. Од 2012. су трошкови ратовања порасли за 16 одсто, пре свега због рата у Сирији и деловања терористичке групе тзв. Исламске државе. Према истраживању овог института мир се и те како исплати: током протеклих 60 година се раст по глави становника у земљама у којима је владао мир утростручио у односу на оне у којима то није случај. У протеклој деценији ова разлика се увећала седам пута. Сирија, Авганистан и Ирак су били највише погођени - у тим земљама се због насилних сукоба БДП смањио за од 51 до 69 процената.

С друге стране, распуштање војске или значајно смањивање војног апарата имало би снажан утицај на тржиште рада. Будући да су се после Другог светског рата потребе за војничком робом смањиле, и то је допринело великој незапослености. Свеобухватна демилитаризација у свету би вероватно водила у економску кризу, иако би њоме већина западних земаља била мање погођена, будући да су им привреде разноврсније. У САД је крајем фебруара 2019. било 1,4 милиона људи запослено у активној војној служби, док их је неких 800.000 било у резерви. Још два милиона Американаца је радило у војној индустрији.

Стручњаци процењују да на производњу опреме за војску отпада неких десетак процената укупне производње у америчким фабрикама у вредности од 2.200 милијарди долара. Робу наручује пре свега Пентагон - америчко Министарство одбране, али се у девет америчких фабрика аутомобила производе и делови за оружје. Многе од тих фабрика добијају пореске олакшице, земљиште на бесплатно коришћење зарад изградње погона и друге субвенције, у нади да ће тако бити обезбеђена радна места.

И у другим браншама би уследиле значајне промене. Рецимо, у производњи нафте: у областима из којих се она испоручује, попут делте Нигера или Судана, тај посао је данас прилично опасан. Ако би завладао мир, тамо би посао био мање ризичан и могле би да се лиферују веће количине „црног злата”. Уопште узевши, нафта је у многим случајевима разлог за сукобе, тако да би новац уштеђен кроз демилитаризацију могао да се усмери за решавање узрока тих сукоба, међу којима је један од кључних неједнакост.

У мирнодопском свету отпао би и суштински разлог за миграције: 68,5 милиона људи је 2017. кренуло пут избеглиштва због оружаних сукоба, док је по подацима Уједињених нација десетак година пре тога било упола мање очајника у покрету који траже уточиште - у десет држава из којих долази највећи број избеглица владају ратови или оружани сукоби. Али људи су у покрету и због оскудице воде и других последица загревања земљиног омотача.

Додуше, ратови су нечему и допринели - изумима попут радио апарата, пластичне хирургије или интернета, што говори да су многе иновације настале захваљујући војним потребама и naruybinama. Могуће је да би у мирнодопској производњи дошло до успоравања технолошког напретка, али за претпоставити је и да би све више иновација било без војне подршке, о чему сведочи и период после Хладног рата.

Све у свему, када се подвуче црта, претежно мирнодопски свет би ипак био много лепше и боље место за живот у односу на овај ратоборни. Међутим, још увек нисмо у стању да ишчитамо довољно јасно „знакове поред пута” и да понудимо надвосмислени одговор: чему смо заправо сведоци? Да ли се ради о борбама у позадини које води војска у повлачењу пред победоносним наступањем мировних снага, или смо суочени са наступањем армија у неконтролисаним сукобима за ресурсе који ће бити исцрпљени средином века у коме живимо? Ако се погледају десет пута веће бројке издатака за наоружање у односу на оне намењене искорењивању сиромаштва (што је „мање уносан бизнис”), ако се има у виду да је ове недеље закуцан последњи ексер у сандук нуклеарног споразума о ракетама средњег и кратког домета између САД и Русије, ако је један од учинака неконтролисане и хаотичне глобализације повратак екстремних, неофашистичких покрета и идеологија у политичку арену - очита је превага ратних бубњева у односу на недостатак стратегија и чинилаца који би радили на постизању мирољубивих поредака у свету.

Антиратни покрет из 1968, приче о хипијевској деци цвећа, Вудстоку, филмови попут „Косе” или „О јагодама и крви” - данас изгледају као далека прошлост. Све више и сквотовање касарни и њихово претварање у културне центре младих. Јер војна моћ се изместила, цивили тешко могу да јој ставе со на реп, е да би се она увек негде другде појавила и наплатила своје услуге.

 Реља Кнежевић