Zaboravljena oklagija i drugi rekviziti

Pedagog Snežana Golić, osnivač Muzičko-plesnog teatra „Iskrice” i Razvojnog centra decu i odrasle „Faktor”, ovih dana uglavnom ugađa ukućanima i sebi, a kako se sve usporilo, bolje nego inače čuje svoje želje, misli i potrebe. Pravi planove „za posle” i uživa u sadašnjim trenucima, koliko je u njenoj moći. Slaže tekstove i nada se da će ih uspešno pretočiti u knjigu, što već duže vreme želi.

Često razmišljam i kako bih mogla da pomognem i kome, pa euforično sprovodim u delo osmišljeno – dodaje ona. – To me ispunjava, a rekla bih i većinu naših sugrađana. Mnogo podrške pružaju jedni drugima i čini mi se da smo više nego inače zajedno, uprkos fizičkoj udaljenosti. Kuvam, čitam, pišem, mazim i volim. Bez gledanja na sat. Usred vanrednog stanja i izolacije uspela sam da dobijem upalu mišića. Dakle, nije prostranstvo koje smo imali neophodno da budemo zaista fizički aktivni. S obzirom na to da nam od zdravlja tela zavisi mnogo drugih želja, poneću iz izolacije zaključak da za vežbanje mora biti vremena. Što se kuhinje tiče, jedva sam pronašla oklagiju. Toliko dugo mi nije zatrebala. Sada, kada se ponovo „družimo”, shvatam da mi je nedostajala. Deca imaju dom kakav zaslužuju, a često nam dani beže i kroz njih samo protrčavamo. Ovo iskustvo ostaviće mnogo poruka na izlaznim vratima našeg stana i kada sve prođe. Shvatila sam da sam neprimetno stavila na marginu neke obične stvari, koje nije trebalo jer su veza sa mojim detinjstvom. Koh, na primer. Srećna sam zbog svojih izbora i poklona prirode, odnosno društva sa kojim delim ovih nekoliko desetina kvadrata. Imala sam i sreće i pameti, što me raduje, ali i motiviše da više razmišljam, čitam i pišem o tome u budućnosti. Shvatila sam i da nam za sreću treba malo. Mnogo manje nego što mislimo. Više vremena i manje svega ostalog može biti recept. Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Budite pametni i odgovorni.

Osim što čita, gleda filmove, iako ima osećaj da gubi vreme i da treba nešto „posebno” da radi, pozorišni pedagog i osnivač Teatra mladih „Mišolovka” Ibro Sakić kaže kako mu nedostaju njegovi glumci pa se dopisuje sa njima.

To su deca i mladi koji su rođeni nakon 1999. godine, dakle generacije koje nisu doživele ni ratove devedesetih, bombardovanje... – objašnjava. – Za njih je ovo velik šok, zbog čega imam potrebu da im se posvetim maksimalno. Takođe, pripremam se za radionice kao da će sutra otpočeti, baveći se dramatizacijama nekih tekstova. Ništa novo, ali ukoliko se ovo oduži, ko zna. Želeo sam više da kuvam: evo mi sad prilike i koristim je. Bilo je knjiga koje su čekale, sada uživam u njima.

U našoj zemlji je vanredno stanje, u svetu je vanredna situacija, i ima utisak da apsolutno nemamo kontrolu nad sutrašnjim danom, dodaje Sakić.

Zbog svega toga odlučio sam da pišem neku vrstu dnevnika, za sebe, da bih se, kad se jednog dana uspostavi kontrola, ili (bar) privid kontrole, podvrgao introspekciji – kaže. – Sada vidim svet oko sebe u ekstremima, što me čini nervoznim i jasno mi je da je to u sadašnjim okolnostima „normalna” reakcija, i moja i drugih ljudi. Kad sve prođe, a proći će, jer sve prođe, biće interesantno analizirati sopstvena zapažanja iz ovog perioda. U ovakvim istorijskim trenucima je teško biti pametan.

Dunja Šašić, članica Mense Srbije, autorka i voditeljka razvojno-kreativnog programa „Oblutak”, kao i projekta „Pametno čitanje” za decu od tri do 11 godina, priznaje da su je izolacija i ograničenost kretanja zatekli nespremnu.

Nisam baš dobro kada me neko steže i kontroliše – uviđa sagovornica. – Kao riba: ako je stiskaš, ona hoće da ti isklizne iz ruku. Hoće da pobegne. Prva reakcija na to da mi se uskraćuje sloboda jeste očaj.  Očaj i panika zato što sada deca ne mogu dolaziti na radionice „Oblutka”, pa ni predškolci u Kreativnu školicu uspeha, a ja, u stvari, ne mogu da radim ono čemu posvećujem i podređujem život. Ono u šta sam uložila energiju, znanje, veštine, iskustvo, sposobnosti, srce, dušu, ljubav... mora da stane! To je bio psihološki pad. Naravno da se to reflektovalo i na moje ukućane, moju školsku decu (od kojih je jedno maturant), a koji su se i sami našli u novoj situaciji. Mišljenja sam da treba ipak odbolovati i otplakati ako treba, ne treba ići sa stavom „nije mi ništa”. Treba biti hrabar i priznati svoje unutrašnje nemire, strepnje, slutnje i onda reći: „OK, to je normalno, hajde sad da vidimo šta ćemo dalje.” Inteligencija nam i služi da se prilagodimo novim životnim uslovima. Potpuno novim u ovom slučaju. Jer, na primer, za vreme bombardovanja jeste bila slična situacija, ali smo se družili. Dobro se sećam migracija čitavog naselja na neko drugo: ko ima struje, idemo kod njega na kartanje. Čovek je socijalno biće i mislim da izolacija psihološki loše utiče na ljude: ne možeš ni da ćaskaš sa komšijom dok čekaš u redu ispred apoteke (možda da se dovikujemo sa propisane daljine), ni da pozoveš najdraže u goste, ni da pitaš u prodavnici: „Je li, sinko, šta piše na ovome, je li tvrdo ili meko brašno” (eh, brašno!).

Kako nam je društvo sada na internetu, zahvalna je što ju je izolacija zatekla u vreme virtuelnih komunikacija.

Radionice „Oblutka” ne mogu da se održavaju na internetu (ili bar još nisam smislila kako), ali školica za predškolce može! I opet sam živa. Radiću i viđaću decu preko ekrana. Nije isto, ne mogu da ih zagrlim, potapšem, bacim pet, ali mogu da ih pohvalim, bodrim i učim i dalje. Mogu da preporučujem drugima na Fejsbuk strani „Oblutka” čega korisnog mogu da se igraju s decom. Zamolila sam i kolege kreativce da naprave preporuke. Svi se odazivaju i očekujem njihovo učešće u detinjstvu generacije „Z” i ove nove, generacije Alfa, koji jesu naše vođe. I kod kuće sa svojom decom koristim vreme za još neke stvari koje nismo stizali (ili smo mislili da ne stižemo) da uradimo: igramo društvene igre koje svi volimo, pravimo prolećnog Sneška u stanu, kuvamo, vežbamo, učimo zajedno... Naučila sam (iznova) da budem zahvalna na onome što imam, da cenim zdravlje i dok god je ostao još poneki topli zagrljaj oko mene, ja sam srećna – zaključuje optimistično.

 Slađana Milačić