Заборављена оклагија и други реквизити

Педагог Снежана Голић, оснивач Музичко-плесног театра „Искрице” и Развојног центра децу и одрасле „Фактор”, ових дана углавном угађа укућанима и себи, а како се све успорило, боље него иначе чује своје жеље, мисли и потребе. Прави планове „за после” и ужива у садашњим тренуцима, колико је у њеној моћи. Слаже текстове и нада се да ће их успешно преточити у књигу, што већ дуже време жели.

Често размишљам и како бих могла да помогнем и коме, па еуфорично спроводим у дело осмишљено – додаје она. – То ме испуњава, а рекла бих и већину наших суграђана. Много подршке пружају једни другима и чини ми се да смо више него иначе заједно, упркос физичкој удаљености. Кувам, читам, пишем, мазим и волим. Без гледања на сат. Усред ванредног стања и изолације успела сам да добијем упалу мишића. Дакле, није пространство које смо имали неопходно да будемо заиста физички активни. С обзиром на то да нам од здравља тела зависи много других жеља, понећу из изолације закључак да за вежбање мора бити времена. Што се кухиње тиче, једва сам пронашла оклагију. Толико дуго ми није затребала. Сада, када се поново „дружимо”, схватам да ми је недостајала. Деца имају дом какав заслужују, а често нам дани беже и кроз њих само протрчавамо. Ово искуство оставиће много порука на излазним вратима нашег стана и када све прође. Схватила сам да сам неприметно ставила на маргину неке обичне ствари, које није требало јер су веза са мојим детињством. Кох, на пример. Срећна сам због својих избора и поклона природе, односно друштва са којим делим ових неколико десетина квадрата. Имала сам и среће и памети, што ме радује, али и мотивише да више размишљам, читам и пишем о томе у будућности. Схватила сам и да нам за срећу треба мало. Много мање него што мислимо. Више времена и мање свега осталог може бити рецепт. Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну. Будите паметни и одговорни.

Осим што чита, гледа филмове, иако има осећај да губи време и да треба нешто „посебно” да ради, позоришни педагог и оснивач Театра младих „Мишоловка” Ибро Сакић каже како му недостају његови глумци па се дописује са њима.

То су деца и млади који су рођени након 1999. године, дакле генерације које нису доживеле ни ратове деведесетих, бомбардовање... – објашњава. – За њих је ово велик шок, због чега имам потребу да им се посветим максимално. Такође, припремам се за радионице као да ће сутра отпочети, бавећи се драматизацијама неких текстова. Ништа ново, али уколико се ово одужи, ко зна. Желео сам више да кувам: ево ми сад прилике и користим је. Било је књига које су чекале, сада уживам у њима.

У нашој земљи је ванредно стање, у свету је ванредна ситуација, и има утисак да апсолутно немамо контролу над сутрашњим даном, додаје Сакић.

Због свега тога одлучио сам да пишем неку врсту дневника, за себе, да бих се, кад се једног дана успостави контрола, или (бар) привид контроле, подвргао интроспекцији – каже. – Сада видим свет око себе у екстремима, што ме чини нервозним и јасно ми је да је то у садашњим околностима „нормална” реакција, и моја и других људи. Кад све прође, а проћи ће, јер све прође, биће интересантно анализирати сопствена запажања из овог периода. У оваквим историјским тренуцима је тешко бити паметан.

Дуња Шашић, чланица Менсе Србије, ауторка и водитељка развојно-креативног програма „Облутак”, као и пројекта „Паметно читање” за децу од три до 11 година, признаје да су је изолација и ограниченост кретања затекли неспремну.

Нисам баш добро када ме неко стеже и контролише – увиђа саговорница. – Као риба: ако је стискаш, она хоће да ти исклизне из руку. Хоће да побегне. Прва реакција на то да ми се ускраћује слобода јесте очај.  Очај и паника зато што сада деца не могу долазити на радионице „Облутка”, па ни предшколци у Креативну школицу успеха, а ја, у ствари, не могу да радим оно чему посвећујем и подређујем живот. Оно у шта сам уложила енергију, знање, вештине, искуство, способности, срце, душу, љубав... мора да стане! То је био психолошки пад. Наравно да се то рефлектовало и на моје укућане, моју школску децу (од којих је једно матурант), а који су се и сами нашли у новој ситуацији. Мишљења сам да треба ипак одболовати и отплакати ако треба, не треба ићи са ставом „није ми ништа”. Треба бити храбар и признати своје унутрашње немире, стрепње, слутње и онда рећи: „ОК, то је нормално, хајде сад да видимо шта ћемо даље.” Интелигенција нам и служи да се прилагодимо новим животним условима. Потпуно новим у овом случају. Јер, на пример, за време бомбардовања јесте била слична ситуација, али смо се дружили. Добро се сећам миграција читавог насеља на неко друго: ко има струје, идемо код њега на картање. Човек је социјално биће и мислим да изолација психолошки лоше утиче на људе: не можеш ни да ћаскаш са комшијом док чекаш у реду испред апотеке (можда да се довикујемо са прописане даљине), ни да позовеш најдраже у госте, ни да питаш у продавници: „Је ли, синко, шта пише на овоме, је ли тврдо или меко брашно” (ех, брашно!).

Како нам је друштво сада на интернету, захвална је што ју је изолација затекла у време виртуелних комуникација.

Радионице „Облутка” не могу да се одржавају на интернету (или бар још нисам смислила како), али школица за предшколце може! И опет сам жива. Радићу и виђаћу децу преко екрана. Није исто, не могу да их загрлим, потапшем, бацим пет, али могу да их похвалим, бодрим и учим и даље. Могу да препоручујем другима на Фејсбук страни „Облутка” чега корисног могу да се играју с децом. Замолила сам и колеге креативце да направе препоруке. Сви се одазивају и очекујем њихово учешће у детињству генерације „З” и ове нове, генерације Алфа, који јесу наше вође. И код куће са својом децом користим време за још неке ствари које нисмо стизали (или смо мислили да не стижемо) да урадимо: играмо друштвене игре које сви волимо, правимо пролећног Снешка у стану, кувамо, вежбамо, учимо заједно... Научила сам (изнова) да будем захвална на ономе што имам, да ценим здравље и док год је остао још понеки топли загрљај око мене, ја сам срећна – закључује оптимистично.

 Слађана Милачић