ZA NEVERICU Prohujale 43 godine, ali fen i dalje radi

Ova priča je neobična iz više razloga, a najvažniji je taj da je Ilijina porodica, bežeći od vrtloga rata, u gepek starog stojadina, među malo stvari koje su mogli da ponesu, slučajno ponela i baš taj fen, koji za njih danas, ima i veliku sentimentalnu vrednost.

Na Iliju nam je pažnju skrenuo njegov komšija Stevo Diklić, koji nas je i dočekao u Ilijinoj kući, jer je i on zaslužan za to što je novi fen stigao na “Dnevnikovu” adresu, a mi se zaputili da mu uređaj uručimo sa željom da mu traje u zdravlju i radosti narednih 40 godina, što mu je poželelo i “Gorenje” na rukom pisanoj poruci.

Stevo i Ilija druže se više od 20 godina, rodom Ličani, a pošto im razgovor često protiče u šali, Ilija je upitao Steva da pogodi koliko njihov kućni fen ima godina. Znajući Ilijinu priču, Stevo je odlučio da to ipak treba podeliti sa ljudima.

- Nema svako fen 43 godine i još da radi, a na sve to, šta je taj fen zajedno sa porodicom Trbojević sve prošao, od normalnog vremena i početka braka, zasnivanje porodice, pa tu tragediju građanskog rata, u kojoj je Ilija i nogu izgubio, ali nije ostao bez fena, vedrog duha i optimizma- pripoveda Diklić, a Ilija se smeje na njegovu opasku. Stevo napominje da je Ilijin sin Duško ubacio fen u gepek, jer se roditelji toga nisu setili, a to je ipak bila prva stvar koju su zajedno kupili, i nosi mnoge emocije.

Ilija Trbojević kaže da je priča više otužna, nego lepa, s obzirom na sva dešavanja, koja su se s godinama desila. Supruga Mara dobila je i multipla sklerozu, a on je na ratištu ranjen, i prebačen kasnije na VMA, gde mu je amputirana noga.

- Mi smo radili na Ličkom Osiku, to je nekih osam kilometara od Gospića. To je jedno radničko naselje bilo sa 1500 ljudi i ja sam se zaposlio posle armije u fabrici 1969.godine. Nas dvoje smo se uzeli 1975.godine i u oktobru kada je malo zahladnelo, došlo je vreme da se kupi fen - priča Ilija i dodaje da je odmah do njih bila prodavnica mešovite robe, u kojoj je fen i kupljen. Njegov dalji put, priča Ilija, od Ličkog Osika u njegov rodni Medak i roditeljsku kuću otišli su sa vihorom rata. Ilija ističe da je on bio za to da Mara ode negde dalje sa sinom Duškom, ali ona nije htela. Medak je bio na prvoj liniji, i Mara je otišla na neko vreme do majke sa sinom. Svog oca, Ilija je odveo kod sestre u Kragujevac...

- Ranjen sam 3. februara 1995.godine, te sam prebačen u bolnicu u Kninu, međutim bile su teške rane i morao sam biti prebačen na VMA- kaže Ilija i dodaje da iako su mu sačuvali levu nogu, ona je i dan danas, bolna i teška, dok nam umesto desne noge, pokazuje šipku, jer mu je noga amputirana. Ilija kaže da je sledeći važan datum u njegovom životu 12.jul 1995.godine, kada je počeo da se oporavlja, više nema desnu nogu, a leva mu je i dalje fiksirana, međutim nešto mu je govorilo da je vreme da pođe kući, i tako je dobio otpust iz bolnice.

- Invalidska kolica u jugića i vratio sam se u svoj Medak- kaže Ilija, dok supruga krišom briše suze da je niko ne vidi.

Goriva tada nije bilo nigde, a pogotovo u Krajini, ali su iz Beograda poneli kanister od 30 litara kako bi mogli da se vrate nazad. Međutim, po povratku kući Ilijini prijatelji su nekako nabavili gorivo, a on je benzin iz Beograda ostavio sinu Dušku, koji je tada završio osmi razred.

- To je bilo gorivo za ne daj bože, koje je vrlo brzo došlo. Ja sam otišao na rehabilitaciju i već 27.jula pada Krajina i do 10.avgusta nisam znao šta mi je sa porodicom, dok se Mara nije javila iz Banjaluke i tada mi je pao kamen sa srca- priča Ilija i kaže da prilikom pakovanja, Mara sigurno nije ponela fen, već deca, koja su spakovala i muzičku liniju, jedan kasetofon, televizor, čak i lično oružje...

Komšija porodice Trbojević Stevo Diklić priča da fen nije jedina stvar koju je Ilija dobio.

- Imali su neki tiganj osam, devet godina i otpadne drška. I napiše moj prijatelj koga ja u šali nazivam Karington, dopis fabrici kako tiganj nije kvalitetno urađen, te je drška otpala, jer nisu dobro napravili i pošto je radio u fabrici sve im do tančina objasni kako dršku treba prišrafiti i kako na tri mesta treba da bude punktiran, umesto na dva. Poslao im je Ilija tiganj i rekao ako možete da mi popravite, vi ga vratite, a ako ne, ostavite kod tehnologa u kancelariju, jer je to sramota za fabriku. Posle nekog vremena, iako je rok za reklamacije odavno prošao, donosi poštar na Ilijinu adresu nov model tiganja - priča komšija Diklić.

- To je Dule uradio, i on je sa svojih 14 godina tada vozio stojadina, mada je oko Petrovca imao kvar, pukao mu je remen, ali su uspeli da se došlepaju do Rume, u kojoj su ostali dva dana kod Marine rođake, zatim na Spens u Novi Sad i naposletku u Titel u kolektivno naselje, u koji je sa njima došao i fen- kaže Ilija i dodaje da je on sve vreme bio na rehabilitaciji u Vrdniku.

Ilija napominje da ih je upravo taj fen pratio čitav život, od oktobra 1975.godine, mesec dana nakon stupanja u brak, do danas. Fen je išao od Ličkog Osika, do Medaka, pa teškim putem do Titela.

- Fen je jedna od prvih novih stvari koje smo uneli u kuću, jer smo šerpe, lonac, tanjire, escajg, rešo poneli iz moje rodne kuće- kaže Ilija i napominje da je fen preživeo sve sa njima.

Maša Stakić

Foto: Dnevnik/Radivoj Hadžić