ЗА НЕВЕРИЦУ Прохујале 43 године, али фен и даље ради

Ова прича је необична из више разлога, а најважнији је тај да је Илијина породица, бежећи од вртлога рата, у гепек старог стојадина, међу мало ствари које су могли да понесу, случајно понела и баш тај фен, који за њих данас, има и велику сентименталну вредност.

На Илију нам је пажњу скренуо његов комшија Стево Диклић, који нас је и дочекао у Илијиној кући, јер је и он заслужан за то што је нови фен стигао на “Дневникову” адресу, а ми се запутили да му уређај уручимо са жељом да му траје у здрављу и радости наредних 40 година, што му је пожелело и “Горење” на руком писаној поруци.

Стево и Илија друже се више од 20 година, родом Личани, а пошто им разговор често протиче у шали, Илија је упитао Стева да погоди колико њихов кућни фен има година. Знајући Илијину причу, Стево је одлучио да то ипак треба поделити са људима.

- Нема свако фен 43 године и још да ради, а на све то, шта је тај фен заједно са породицом Трбојевић све прошао, од нормалног времена и почетка брака, заснивање породице, па ту трагедију грађанског рата, у којој је Илија и ногу изгубио, али није остао без фена, ведрог духа и оптимизма- приповеда Диклић, а Илија се смеје на његову опаску. Стево напомиње да је Илијин син Душко убацио фен у гепек, јер се родитељи тога нису сетили, а то је ипак била прва ствар коју су заједно купили, и носи многе емоције.

Илија Трбојевић каже да је прича више отужна, него лепа, с обзиром на сва дешавања, која су се с годинама десила. Супруга Мара добила је и мултипла склерозу, а он је на ратишту рањен, и пребачен касније на ВМА, где му је ампутирана нога.

- Ми смо радили на Личком Осику, то је неких осам километара од Госпића. То је једно радничко насеље било са 1500 људи и ја сам се запослио после армије у фабрици 1969.године. Нас двоје смо се узели 1975.године и у октобру када је мало захладнело, дошло је време да се купи фен - прича Илија и додаје да је одмах до њих била продавница мешовите робе, у којој је фен и купљен. Његов даљи пут, прича Илија, од Личког Осика у његов родни Медак и родитељску кућу отишли су са вихором рата. Илија истиче да је он био за то да Мара оде негде даље са сином Душком, али она није хтела. Медак је био на првој линији, и Мара је отишла на неко време до мајке са сином. Свог оца, Илија је одвео код сестре у Крагујевац...

- Рањен сам 3. фебруара 1995.године, те сам пребачен у болницу у Книну, међутим биле су тешке ране и морао сам бити пребачен на ВМА- каже Илија и додаје да иако су му сачували леву ногу, она је и дан данас, болна и тешка, док нам уместо десне ноге, показује шипку, јер му је нога ампутирана. Илија каже да је следећи важан датум у његовом животу 12.јул 1995.године, када је почео да се опоравља, више нема десну ногу, а лева му је и даље фиксирана, међутим нешто му је говорило да је време да пође кући, и тако је добио отпуст из болнице.

- Инвалидска колица у југића и вратио сам се у свој Медак- каже Илија, док супруга кришом брише сузе да је нико не види.

Горива тада није било нигде, а поготово у Крајини, али су из Београда понели канистер од 30 литара како би могли да се врате назад. Међутим, по повратку кући Илијини пријатељи су некако набавили гориво, а он је бензин из Београда оставио сину Душку, који је тада завршио осми разред.

- То је било гориво за не дај боже, које је врло брзо дошло. Ја сам отишао на рехабилитацију и већ 27.јула пада Крајина и до 10.августа нисам знао шта ми је са породицом, док се Мара није јавила из Бањалуке и тада ми је пао камен са срца- прича Илија и каже да приликом паковања, Мара сигурно није понела фен, већ деца, која су спаковала и музичку линију, један касетофон, телевизор, чак и лично оружје...

Комшија породице Трбојевић Стево Диклић прича да фен није једина ствар коју је Илија добио.

- Имали су неки тигањ осам, девет година и отпадне дршка. И напише мој пријатељ кога ја у шали називам Карингтон, допис фабрици како тигањ није квалитетно урађен, те је дршка отпала, јер нису добро направили и пошто је радио у фабрици све им до танчина објасни како дршку треба пришрафити и како на три места треба да буде пунктиран, уместо на два. Послао им је Илија тигањ и рекао ако можете да ми поправите, ви га вратите, а ако не, оставите код технолога у канцеларију, јер је то срамота за фабрику. После неког времена, иако је рок за рекламације одавно прошао, доноси поштар на Илијину адресу нов модел тигања - прича комшија Диклић.

- То је Дуле урадио, и он је са својих 14 година тада возио стојадина, мада је око Петровца имао квар, пукао му је ремен, али су успели да се дошлепају до Руме, у којој су остали два дана код Марине рођаке, затим на Спенс у Нови Сад и напослетку у Тител у колективно насеље, у који је са њима дошао и фен- каже Илија и додаје да је он све време био на рехабилитацији у Врднику.

Илија напомиње да их је управо тај фен пратио читав живот, од октобра 1975.године, месец дана након ступања у брак, до данас. Фен је ишао од Личког Осика, до Медака, па тешким путем до Титела.

- Фен је једна од првих нових ствари које смо унели у кућу, јер смо шерпе, лонац, тањире, есцајг, решо понели из моје родне куће- каже Илија и напомиње да је фен преживео све са њима.

Маша Стакић

Фото: Дневник/Радивој Хаџић