Vuk Karadžić je bio daleko ispred svog vremena

Ovo priznanje 2008. ustanovila je Izdavačka kuća „Prometej“, njegov ekskluzivni izdavač i promoter, a laureatkinji je uručena juče na svečanosti održanoj u Gradskoj kući u Novom Sadu povodom 26 godina „Prometeja“. Neposredni povod za nagradu, studija o „Kovčežiću“ Vuka Karadžića, samo je deo izuzetnih istraživačkih doprinosa u naslovima i knjigama ove značajne istoričarke književnosti i dugogodišnje univerzitetske profesorke.

Delo akademika Nade Milošević Đorđević prevashodno je posvećeno izučavanjima srpske narodne književnosti i folklora, ali ono predstavlja i dragocenu sponu između srpske i evropske naučne misli. U duhovnoj galaksiji Dejana Medakovića, kao znalac stranih jezika, književnosti i kultura, prof. Đorđević je suštinsku pažnju usmerila na proučavanje odnosa srpske istorije i poezije, istorije srpskog duha i duha srpske istorije, u čemu je ostvarila izuzetne naučne rezultate, navedeno je u obrazloženju žirija.

Narodna književnost i folklor su naučne oblasti kojima se prof. Nada Milošević Đorđević predano i posvećeno bavila preko pedeset godina u kontinuitetu. Posebno pitanjima istorije i poetike usmenih proznih oblika, procesima usmene formulativnosti, ali i modalitetima transpozicije usmenih žanrova u delima pisane književnosti u rasponu od srednjovekovnih hagiografija do pisaca dvadesetog veka.

– Još od najranije mladosti, pošto je moj otac iz užičkog kraja, deseterac je za njega bio način govora, znao je brojne narodne pesme napamet, i ja sam odrastala na narodnoj poeziji i priči i to je bio moj svet – kaže o svojim prvim interesovanjima za narodno stvaralaštvo Nada Milošević Đorđević. – Kasnije na fakultetu, profesor Vido Latković, koji mi je predavao narodnu književnosti, bio je izuzetan čovek i veliki znalac, i to me je privuklo i opredelilo još od prve godine. Da nije bilo narodne ne bi bilo ni naše pisane književnosti, tako da sam zaista uživala u tome da pronalazim različite slojeve i pokušam da modernizujem ceo pristup. Čini mi se kada bi još jednom počinjala da bih se opet opredelila za narodnu književnost.

U godini velikih vukovskih jubileja Vukova zadužbina je objavila fototipsko izdanje Vukovog časopisa „Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona“ (Beč 1849) za koje je pogovor napisala akademik Nada Milošević Đorđević, što je po oceni žirija ove nagrade predstavljalo prvorazredni kulturni događaj. Ne samo zbog mudrog i promišljenog razmatranja uvodnog teksta ,,Srbi svi i svuda“ već i zbog činjenice da pogovor prof. Nade Milošević Đorđević predstavlja jedan od najboljih tekstova posvećenih Vuku Karadžiću u dvestagodišnjoj recepciji njegovih dela.

– To je bilo vrlo teško pisati, jer „Kovčežić“ je nešto posebno. Vuk je prva dva poglavlja „Srbi svi i svuda“i „Boka Kotorska“ napisao još 1836. i to je trebalo da bude uvod u njegovu knjigu koja je izašla na nemačkom jezku u Crnoj Gori. Dugo sam radila na tome, iako pogovor nije dugačak. Tu je Vuk najdobronamernije sve rekao, a „Kovčežić“ kad se posmatra u celini je ustvari skup njegovih razmišljanja, tu je i narodna poezija i istorija i demografija, jezik i običaji i zakon i sve ono čime se bavio – navodi naša sagovornica. – Bilo je zadovoljstvo i uživanje sve to čitati, a pesme koje je Vuk Popović njemu dao su možda najlepše zabeležene lirske pesme.

U bogatom naučnom delu profesorke Nade Milošević Đorđević istraživanje Vukovog nemerljivog doprinosa našoj nauci i kulturi zauzima značajno delo.U jednoj studiji ona navodi da je Vuk sve što je radio, radio u pravom trenutku, ali i kao zalog za budućnost, a ta budućnost je danas naša sadašnjost. Po njenim rečima, Vuk je bio daleko ispred svoga vremena i uvek je o mladima posebno mislio, što je neka vrsta zaloga za budućnost.

– Kao izvanredno obrazovan, sve je pratio, čitao, bio je neobična kombinacija onoga što je sam video na terenu i zabeležio i onoga što je stekao učeći i u tom smislu je jedinstvena pojava. I danas kada čovek čita neke njegove spise na koji način se treba pojaviti u inostranstvu, na koji način govoriti, vidite da je to još uvek aktuelno.

Nagrada koja nosi ime Dejana Medakovića, kako se navodi u obrazloženju u svom imenu nosi smisaonu i emotivnu vrednost staranja o tradiciji i kulturi srpskog naroda, ali i svest o evropskoj pripadnosti tog naroda.

Upravo govoreći o posebnom mestu koje je naša narodna književnosti zauzimala u slavističkom svetu naša sagovornica izražava bojazan da je vremenom to prestalo da bude tako. Naša velika greška, po njenom mišljenju je što nismo dovoljno prevodili.

– Više puta kada sam se našla u inostranstvu videla sam tolike prevedene pesme, članke, studije drugih naroda, što nije bio slučaj kod nas, sigurno je da nam je veliku ulogu učinio slavista Albert Lord, koji je pesme nehrišćanske objavljivao – pojašnjava naša sagovornica. – Tako da danas kada se čovek sreće sa onima koji se bave našom narodnom književnošću, oni vide samo te pesme. Vuk je nekako ostao po strani, a to nikako ne bi smelo, jer te pesme nisu samo književnost, toliko su slojevite da možete tačno da vidite koliko su stare. Mislim da je narodna književnost veoma stara, razmišljanje o tome da je 15. vek prelomni, sigurno da nije tačno jer ne bi moglo tako ođednom da se stvori delo sa tako sjajnim mislima, formulama i neverovatnom cizeliranošću. Zato mislim da je postojala veoma rano, da je nastala već u vreme stvaranja „carstva i gospodstva srpskog“.

Nina Popov

„Srbi svi i svuda”

Za čuveni Vukov tekst „Srbi svi i svuda“ profesorka Đorđević ukazuje da ga je potrebno posmatrati kroz vreme u kome je nastao, jer to je ipak romantičarski tekst i Vuk je nezasluženo zbog njega stradao jer on je govorio ono što je bio stav romantičarske nauke u ono vreme, da je jezik najvažniji, da on čini narodnost.

– Vuk je sa svojim znanjem usmene književnosti, ali i opštim znanjem istorije, srpski jezik smatrao opštim jezikom ne želeći da natura nikom ništa, ali vraćajući se na srpsku istoriju, na vreme „carstva i gopodstva srpskog“. To je posle kada je politika ušla u razmišljanja sasvim drugačije tumačeno – smatra profesorka Đorđević. – On je bio krajnje dobronameran, vreme je učinilo svoje, ali je uradio ono što je smatrao da treba.