Вук Караџић је био далеко испред свог времена

Ово признање 2008. установила је Издавачка кућа „Прометеј“, његов ексклузивни издавач и промотер, а лауреаткињи је уручена јуче на свечаности одржаној у Градској кући у Новом Саду поводом 26 година „Прометеја“. Непосредни повод за награду, студија о „Ковчежићу“ Вука Караџића, само је део изузетних истраживачких доприноса у насловима и књигама ове значајне историчарке књижевности и дугогодишње универзитетске професорке.

Дело академика Наде Милошевић Ђорђевић превасходно је посвећено изучавањима српске народне књижевности и фолклора, али оно представља и драгоцену спону између српске и европске научне мисли. У духовној галаксији Дејана Медаковића, као зналац страних језика, књижевности и култура, проф. Ђорђевић је суштинску пажњу усмерила на проучавање односа српске историје и поезије, историје српског духа и духа српске историје, у чему је остварила изузетне научне резултате, наведено је у образложењу жирија.

Народна књижевност и фолклор су научне области којима се проф. Нада Милошевић Ђорђевић предано и посвећено бавила преко педесет година у континуитету. Посебно питањима историје и поетике усмених прозних облика, процесима усмене формулативности, али и модалитетима транспозиције усмених жанрова у делима писане књижевности у распону од средњовековних хагиографија до писаца двадесетог века.

– Још од најраније младости, пошто је мој отац из ужичког краја, десетерац је за њега био начин говора, знао је бројне народне песме напамет, и ја сам одрастала на народној поезији и причи и то је био мој свет – каже о својим првим интересовањима за народно стваралаштво Нада Милошевић Ђорђевић. – Касније на факултету, професор Видо Латковић, који ми је предавао народну књижевности, био је изузетан човек и велики зналац, и то ме је привукло и определило још од прве године. Да није било народне не би било ни наше писане књижевности, тако да сам заиста уживала у томе да проналазим различите слојеве и покушам да модернизујем цео приступ. Чини ми се када би још једном почињала да бих се опет определила за народну књижевност.

У години великих вуковских јубилеја Вукова задужбина је објавила фототипско издање Вуковог часописа „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“ (Беч 1849) за које је поговор написала академик Нада Милошевић Ђорђевић, што је по оцени жирија ове награде представљало прворазредни културни догађај. Не само због мудрог и промишљеног разматрања уводног текста ,,Срби сви и свуда“ већ и због чињенице да поговор проф. Наде Милошевић Ђорђевић представља један од најбољих текстова посвећених Вуку Караџићу у двестагодишњој рецепцији његових дела.

– То је било врло тешко писати, јер „Ковчежић“ је нешто посебно. Вук је прва два поглавља „Срби сви и свуда“и „Бока Которска“ написао још 1836. и то је требало да буде увод у његову књигу која је изашла на немачком језку у Црној Гори. Дуго сам радила на томе, иако поговор није дугачак. Ту је Вук најдобронамерније све рекао, а „Ковчежић“ кад се посматра у целини је уствари скуп његових размишљања, ту је и народна поезија и историја и демографија, језик и обичаји и закон и све оно чиме се бавио – наводи наша саговорница. – Било је задовољство и уживање све то читати, а песме које је Вук Поповић њему дао су можда најлепше забележене лирске песме.

У богатом научном делу професорке Наде Милошевић Ђорђевић истраживање Вуковог немерљивог доприноса нашој науци и култури заузима значајно дело.У једној студији она наводи да је Вук све што је радио, радио у правом тренутку, али и као залог за будућност, а та будућност је данас наша садашњост. По њеним речима, Вук је био далеко испред свога времена и увек је о младима посебно мислио, што је нека врста залога за будућност.

– Као изванредно образован, све је пратио, читао, био је необична комбинација онога што је сам видео на терену и забележио и онога што је стекао учећи и у том смислу је јединствена појава. И данас када човек чита неке његове списе на који начин се треба појавити у иностранству, на који начин говорити, видите да је то још увек актуелно.

Награда која носи име Дејана Медаковића, како се наводи у образложењу у свом имену носи смисаону и емотивну вредност старања о традицији и култури српског народа, али и свест о европској припадности тог народа.

Управо говорећи о посебном месту које је наша народна књижевности заузимала у славистичком свету наша саговорница изражава бојазан да је временом то престало да буде тако. Наша велика грешка, по њеном мишљењу је што нисмо довољно преводили.

– Више пута када сам се нашла у иностранству видела сам толике преведене песме, чланке, студије других народа, што није био случај код нас, сигурно је да нам је велику улогу учинио слависта Алберт Лорд, који је песме нехришћанске објављивао – појашњава наша саговорница. – Тако да данас када се човек среће са онима који се баве нашом народном књижевношћу, они виде само те песме. Вук је некако остао по страни, а то никако не би смело, јер те песме нису само књижевност, толико су слојевите да можете тачно да видите колико су старе. Мислим да је народна књижевност веома стара, размишљање о томе да је 15. век преломни, сигурно да није тачно јер не би могло тако ођедном да се створи дело са тако сјајним мислима, формулама и невероватном цизелираношћу. Зато мислим да је постојала веома рано, да је настала већ у време стварања „царства и господства српског“.

Нина Попов

„Срби сви и свуда”

За чувени Вуков текст „Срби сви и свуда“ професорка Ђорђевић указује да га је потребно посматрати кроз време у коме је настао, јер то је ипак романтичарски текст и Вук је незаслужено због њега страдао јер он је говорио оно што је био став романтичарске науке у оно време, да је језик најважнији, да он чини народност.

– Вук је са својим знањем усмене књижевности, али и општим знањем историје, српски језик сматрао општим језиком не желећи да натура ником ништа, али враћајући се на српску историју, на време „царства и гоподства српског“. То је после када је политика ушла у размишљања сасвим другачије тумачено – сматра професорка Ђорђевић. – Он је био крајње добронамеран, време је учинило своје, али је урадио оно што је сматрао да треба.