Vrt detinjstva: Lea i ja
Nedostaju mi ekskurzije.
A zapravo, nedostaje mi onaj osećaj da si kao slobodan - slobodan da švrljaš naokolo bez nadzora (jedva čekajući da se vratiš kući pa da opet neko vodi računa o tebi), slobodan da kupiš šta god ti srce poželi al’ u skladu s yeparcem (premda iščekujući da se vratiš kući kako bi opet neko tebi kupovao ono što ti treba), a i slobodan da ceo dan jedeš sendviče il’ već nešto za šta ti ostane para (dok, naravno, jedva čekaš da se vratiš kući na spremljenu večeru).
Nedostaje mi onaj momenat kad autobus tek kreće, mili sa parkinga, pa dok roditelji mašu svojoj deci, a Lea već odmotava prvi sendvič i otvara čips, jer to je najbolja kombinacija. I premda se trudila da pažljivo napravi raspored kada i šta treba da pojede, naravno da joj nikad nije polazilo za rukom da ga se i pridržava, pa bi u povratku često gledala drugu decu kako tek tada jedu ono što im je spakovano. I ma koliko je mama uvek pravila najbolje sendviče na svetu (da vam ne na brajam čega sve ima u njima, al’ samo ću vam nabaciti da se nađe i izrendano kuvano jaje i kiseli krastavci i...), oh, kako su samo te tuđe suve debele kifle, premazane tankim slojem margarina sa pokojim šnitom čajne, zapravo bila najukusnija hrana toga dana!
Nedostaje mi to što je Leu sve zanimalo na tim eksurzijama i što se trudila da sve čuje i zapamti, pa posle prepriča, a da se jednog dana seti naučenog. Volela je da se upozna sa svim što joj je bilo nepoznato - kako izgledaju drugi gradovi, koliko se drugačije u njima živi, šta sve naša priroda ima da ponudi... Umela je Lea da na kraju ekskurzija, ponekad, napiše pesmu kao podsetnik na sve proživljeno tog dana, a tek ako bi imala zadatak da napiše i sastav... Ijao!
Nedostaje mi onaj osećaj kad te neka pesma ili muzika asocira na neku posebnu ekskurziju. U autobusu deca često pevaju (da ne kažem - urlaju), i često to budu najgore pesme koje je naša muzička scena iznedrila, ali Lei je bilo zanimljivo da odsluša ceo repertoar i sama tiho pevuši sve stihove i zamišlja kakav bi spot snimila baš tad iz busa.
A znate li šta mi najviše nedostaje?
Nedostaje mi onaj trenutak kad Lea ushićeno istrči iz autobusa, ne mareći da li se ikome javila, jer mora što pre mami i tati da ispriča šta je sve videla i doživela tog dana! (Je l’ treba da vam napomenem da je u tom ushićenju popriličan deo zauzimalo i pitanje: „Šta li ima za večeru?“)
Lea Radlovački