Vrt detinjstva: Lea i ja

Dok se čitava Evropa razarala, da bi opstala bila je potrebna borba – na frontu i u kući. A onda, po završetku, sledi mobilizacija i potpuno nova stranica u životima preživelih – onih koji su proterani i onih koji su ostali.

Gerlantine Magdalena Hajnrih bila je jedna od dece koja su, verovatno pukom srećom, ostala u sredini u kojoj su se rodila, ali u okrnjenoj porodici i izranjavanoj državi. Da li je Gerta, kako joj je nadimak, znala šta je čeka za života, da li je ikad pokušala da zamisli ikakav scenario, a kamoli da bude sigurna da će dani s kojima se prvo upoznala jednom proći – pa, ne verujem baš. Ali znam da je nalazila razlog za sreću, priliku za igru, ma koliko je tek to sve bila borba...

Preskočiću period odrastanja i sazrevanja, period kad je učila nemački, mađarski, rumunski a onda, najzad, i srpski jezik; kad je kretala u Zrenjanin u srednju školu; kad je upoznala ljubav svog života (mladog i perspektivnog agronoma s Kosova) i ponela novo prezime, Trifić; kad je postala majka prvi put, pa onda još jednom; kad su sazidali kuću u Žitištu; kad je osnovala knjigovodstvenu firmu; kad je ostala sama sa ćerkama; kad je dobila prvo unuče – Leu; potom Sofiju i Mihaila. Kad je postala – Omika!

Lea se, istina, nije naročito radovala odlascima u Žitište – nije joj bilo toliko zabavno, nije imala društvo, niti pažnju odraslih kakvu je očekivala. Ali ono što jeste uvek iščekivala (kao i danas) jesu Omikini čuveni ručkovi (kad imamo vremena da se skupimo, a naročito za katoličke praznike, kao i danas). Obično bi dogovaranje oko menija počinjalo tako što bi svi gosti unapred bili pitani šta žele da jedu, ali bi se na stolu na kraju našlo ono što je Omika zamislila. I nikad ne bi pogrešila. Valjda su to bile jedine neispunjene želje zbog kojih se niko nije ljutio. Jer, kako nekome može da smeta domaća pileća supa (od koke iz dvorišta, sećate se one obezglavljene, recimo), sa knedlama od yigerice i belog luka, domaćim rezancima, potom pohovano pileće meso (dok bi se jedni otimali oko bataka i karabataka, drugi bi delili belo meso), a našla bi se i neka junetina (nemojte me držati za reč, ali bilo je nešto što Lea nikad nije izabrala kao prioritet) iz ekspres lonca, pa pire i dinstani krompir sa šargarepom, kuglice od testenine, Lei omiljena salata od krastavaca i mnogo belog luka i Lei omiljene pečene paprike sa još više belog luka. I za kraj, našla bi se i neka pita, da l’ od višanja, jabuka il’ bundeve (na šta bi se Lea mrštila, na šta se mrštim i danas, čak i dok ovo pišem)...

Koliko god Omika nekad delovala kao neko ko unucima nikad nije „skidao zvezde s neba”, te je pre umela da ih izgrdi ili postavi im neko pitanje zbog kog bi neki zastali i „neprimetno” prevrnuli očima, ipak je imala puno poverenje u njih i nije se trudila da ih ometa u igri. Tako su noćima, Lea, Sofija i Miki umeli da, dok Omika sedi u kancelariji i radi (jer je knjigovodstvena agencija u njenoj kući, u prostoriji u kojoj je Lea sa bratom i roditeljima nekoliko meseci živela po preseljenju iz Srpskog Itebeja), prave večere, peku palačinke ili krompiriće, a vala, umeli su i da, pazite sad ovo – prizivaju duhove! Kako su znali da ih Omika neće uznemiravati, jer je udubljena u posao koji ne pita koliko ima sati i koji je dan, troje unučadi su bili vrlo uporni i dovitljivi u prizivanju duša koje više nisu bile među njima. Ali, bezuspešno, naravno.

Bilo je i dana (odnosno, noći) kada su svo troje spavali kod Omike, naročito kada su Lea i Miki sa roditeljima ponovo živeli pod njenim krovom. Tada je dečji krevet na sprat bio smešten tik uz Omikin bračni, na kom je spavala i Sofija kad bi došla na „piyama parti”. Tada bi se njih troje u sobi igrali „Mis sveta”, kako su to zvali (Lea je, oh čuda, uvek pobeđivala), ili od svakog kreveta bi napravili po jedan stan i onda išli jedni kod drugih u goste. Omika ih ni tada nije uznemiravala. U stvari, to je bilo uzajamno neuznemiravanje – deca se igraju, a Omika gleda serije ili radi.

Prvo pravo povezivanje Omike i Lee bilo je tek pre nekoliko godina, kad je Lea već uveliko postala Ja. Dve-tri nedelje živela sam s njom i zagipsanom nogom do kolena. Htele ne htele, bile smo usmerene jedna na drugu i, kako logičan sled nalaže, zbližile se kao nikad do tad. Osim ručka koji mi je redovno spremala, svakog jutra bi me čekao i doručak, a večera bi se duplirala – jer, ko još posle prve večere „ne ogladni i poželi još da jede”? Pa ako se u nečemu slažemo, vala, to je u onoj mojoj „izmišljotini” da pre i posle jela treba nešto jesti...

Tako da, prijatno nam/vam danas na Uskrs, a tebi, Omika, srećan i rođendan!

Lea Radlovački