Врт детињства: Леа и ја

Док се читава Европа разарала, да би опстала била је потребна борба – на фронту и у кући. А онда, по завршетку, следи мобилизација и потпуно нова страница у животима преживелих – оних који су протерани и оних који су остали.

Герлантине Магдалена Хајнрих била је једна од деце која су, вероватно пуком срећом, остала у средини у којој су се родила, али у окрњеној породици и израњаваној држави. Да ли је Герта, како јој је надимак, знала шта је чека за живота, да ли је икад покушала да замисли икакав сценарио, а камоли да буде сигурна да ће дани с којима се прво упознала једном проћи – па, не верујем баш. Али знам да је налазила разлог за срећу, прилику за игру, ма колико је тек то све била борба...

Прескочићу период одрастања и сазревања, период кад је учила немачки, мађарски, румунски а онда, најзад, и српски језик; кад је кретала у Зрењанин у средњу школу; кад је упознала љубав свог живота (младог и перспективног агронома с Косова) и понела ново презиме, Трифић; кад је постала мајка први пут, па онда још једном; кад су сазидали кућу у Житишту; кад је основала књиговодствену фирму; кад је остала сама са ћеркама; кад је добила прво унуче – Леу; потом Софију и Михаила. Кад је постала – Омика!

Леа се, истина, није нарочито радовала одласцима у Житиште – није јој било толико забавно, није имала друштво, нити пажњу одраслих какву је очекивала. Али оно што јесте увек ишчекивала (као и данас) јесу Омикини чувени ручкови (кад имамо времена да се скупимо, а нарочито за католичке празнике, као и данас). Обично би договарање око менија почињало тако што би сви гости унапред били питани шта желе да једу, али би се на столу на крају нашло оно што је Омика замислила. И никад не би погрешила. Ваљда су то биле једине неиспуњене жеље због којих се нико није љутио. Јер, како некоме може да смета домаћа пилећа супа (од коке из дворишта, сећате се оне обезглављене, рецимо), са кнедлама од yigеricе и белог лука, домаћим резанцима, потом поховано пилеће месо (док би се једни отимали око батака и карабатака, други би делили бело месо), а нашла би се и нека јунетина (немојте ме држати за реч, али било је нешто што Леа никад није изабрала као приоритет) из експрес лонца, па пире и динстани кромпир са шаргарепом, куглице од тестенине, Леи омиљена салата од краставаца и много белог лука и Леи омиљене печене паприке са још више белог лука. И за крај, нашла би се и нека пита, да л’ од вишања, јабука ил’ бундеве (на шта би се Леа мрштила, на шта се мрштим и данас, чак и док ово пишем)...

Колико год Омика некад деловала као неко ко унуцима никад није „скидао звезде с неба”, те је пре умела да их изгрди или постави им неко питање због ког би неки застали и „неприметно” преврнули очима, ипак је имала пуно поверење у њих и није се трудила да их омета у игри. Тако су ноћима, Леа, Софија и Мики умели да, док Омика седи у канцеларији и ради (јер је књиговодствена агенција у њеној кући, у просторији у којој је Леа са братом и родитељима неколико месеци живела по пресељењу из Српског Итебеја), праве вечере, пеку палачинке или кромпириће, а вала, умели су и да, пазите сад ово – призивају духове! Како су знали да их Омика неће узнемиравати, јер је удубљена у посао који не пита колико има сати и који је дан, троје унучади су били врло упорни и довитљиви у призивању душа које више нису биле међу њима. Али, безуспешно, наравно.

Било је и дана (односно, ноћи) када су сво троје спавали код Омике, нарочито када су Леа и Мики са родитељима поново живели под њеним кровом. Тада је дечји кревет на спрат био смештен тик уз Омикин брачни, на ком је спавала и Софија кад би дошла на „piyama парти”. Тада би се њих троје у соби играли „Мис света”, како су то звали (Леа је, ох чуда, увек побеђивала), или од сваког кревета би направили по један стан и онда ишли једни код других у госте. Омика их ни тада није узнемиравала. У ствари, то је било узајамно неузнемиравање – деца се играју, а Омика гледа серије или ради.

Прво право повезивање Омике и Лее било је тек пре неколико година, кад је Леа већ увелико постала Ја. Две-три недеље живела сам с њом и загипсаном ногом до колена. Хтеле не хтеле, биле смо усмерене једна на другу и, како логичан след налаже, зближиле се као никад до тад. Осим ручка који ми је редовно спремала, сваког јутра би ме чекао и доручак, а вечера би се дуплирала – јер, ко још после прве вечере „не огладни и пожели још да једе”? Па ако се у нечему слажемо, вала, то је у оној мојој „измишљотини” да пре и после јела треба нешто јести...

Тако да, пријатно нам/вам данас на Ускрс, а теби, Омика, срећан и рођендан!

Леа Радловачки