Vidoje Putić (15), plivač: Govorili su mi da ništa neće biti od mene
Takmičenja, rezultati, fizičko zdravlje i druženje samo su neki od razloga zbog kojih je mladi Novosađanin Vidoje Putić (15), a uz podršku roditelja, zavoleo plivanje.
Tim sportom se bavi već 11 godina i trenutno trenira u klubu „Arena” gde je, konačno, imao priliku da pokaže sav svoj kapacitet. Tako je na nedavno održanom maratonu na otvorenim vodama u Bačkoj Topoli, u kategoriji od 14 i 15 godina, osvojio prvo mesto u trci na tri kilometra (za 45 minuta), a treće mesto u apsolutnoj kategoriji. Takođe, na vojvođanskom takmičenju je osvojio drugo mesto na 1.500 metara, te se sad priprema za državno koje će se održati u Nišu za dve nedelje.
Plan mu je da ode na Evropsko prvenstvo, ali i da postane deo naše reprezentacije. Da bi uspeo u svemu tome, potrebno mu je i razumevanje u školi, naročito sad kad krene u srednjoškolske vode.
- Kad sma bio mali, hteo sam na vaterpolo, ali sam ostao na plivanju, svidelo mi se, tako samo ođednom - počinje svoju priču perspektivni Vidoje, koji najviše voli da pliva delfin i kraul, na sto metara, a može i na 400 i duže.
Je l’ naporno? Kako uspevaš da sve izdržiš? Šta te motiviše da ne odustaješ?
- Jeste. Dosta stvari me motiviše, uglavnom želim da otplivam što bolje vreme kako bih ušao u reprezentaciju. Mislim da sam na vojvođanskom takmičenju i otplivao normu za reprezentaciju, na 1.500 metara.
Kakav je osećaj pre nego što treba da uskočiš u vodu?
- Zavisi, kad plivam trke s malom razdaljinom, to me i manje stresira. A kad plivam na duže, onda je veći stres, imam tremu, naročito kad plivam na većim takmičenjima.
Koliko je teško sve to iskontrolisati?
- Samo dok ne skočim u vodu. Kad skočim, sve prođe, jer tad razmišljam samo o trci.
Stvarno? „Išamara” te voda i samo plivaš... A kad završiš trku?
- Uglavnom ni ne mogu da razmišljam, samo izađem i sednem. Kasnije me sve stigne.
Kako uspeš da otplivaš tri kilometra?!
- Ne znam, plivam, pa koliko otplivam. Plivao sam pored drugara i onda smo se takmičili.
Kako izgledaju tvoji treninzi?
- Imamo teretanu, a nekad radimo i suve treninge, laganije, pre ulaska u vodu.
Videla sam tvoje slike od pre godinu, dve... Koliko si se samo izdužio, porastao... Primećuješ li ti sve te promene na sebi?
- Primećujem. Uglavnom brže rastem. Pre mesec dana sam bio 1,75 metara, moj tata je 1,77, a sad sam viši od njega.
Stvarno, za samo mesec dana? Ti baš rasteš u vodi...
- Non-stop sam tanak. Prilagodim se svojoj visini i onda naglo opet porastem.
I onda stalno moraš da jedeš... Možeš li da se zasitiš? Znam da, oni koji treniraju plivanje, uvek su gladni, voda ih baš iscrpi.
- Kad imam po jedan trening na dan, onda nisam toliko gladan, ali kad imam dva, onda posle drugog mogu da pojedem tri obroka u jednom.
A koliko si psihički sazreo uz plivanje?
- Kad sam bio u prošlom klubu, niko me nije primećivao uopšte. Bilo mi je teško da se „saberem” u glavi, jer su mi govorili da od mene neće ništa biti. Kad sam prešao u „Arenu”, samo sam „eksplodirao”. Čim me neko primećuje... Ranije sam uvek bio zadnji, a sada ulazim i u finale na većim takmičenjima, budem apsolutni u kategoriji.
Koja ti disciplina najviše prija?
- Najviše volim delfin na 100 metara, to mi je omiljeno jer je teško i treba mnogo snage da bi se izdržalo, a mora sve da se ide maksimalno brzo. Zanimljivo mi je kad se trkam. Interesantno mi je i na 800 i 1.500 metara, jer ako zaostanem ranije, mogu kasnije da se vratim.
Koji su ti lični rekordi?
- Na 1.500 metara mi je 19 minuta i 16 sekundi, na 100 metara delfin mi je minut i osam sekundi, na 200 delfin mi je dva minuta i 52 sekunde, a na 100 kraul mi je minuta i četiri sekunde.
Imaju li drugari razumevanja za tvoje obaveze, da li te podržavaju?
- Podržavaju me, a razumevanja i imaju i nemaju. Non-stop me zovu napolje, a ja ne mogu da izađem. Pa im nije jasno kako ne mogu, zašto ne bih propustio jedan trening i tako...
Šta radiš u slobodno vreme?
- Odmaram, ležim, budem na telefonu, a ponekad i sednem za računar.
Koliko moraš da se čuvaš da se ne bi povredio?
- Mnogo! Jako se bojim da se ne povredim, pogotovo sad na kraju.
Da li su mladi danas osvešćeni po pitanju bavljenja sportom?
- U mojoj školi, što ja znam, jako malo njih trenira bilo koji sport, a kamoli da se bave profesionalno. Valjda svi samo uče, ali mislim da treba makar rekreativno da se bave nekim sportom.
L. Radlovački