TVOJA REČ Žolt Beretka (30): Mađari kao manjina najbolje žive u Srbiji

Rođeni Bečejac se danas bavim svim oblastima u okviru medija, osim sportom, što mu donekle otežava posao, ali ne odustaje od svojih planova, te je tako na dvogodišnjoj obuci u Budimpešti za sportaskog novinara. Iako mu nije nije glavni cilj da ode iz Srbije, kako kaže, ukoliko se neke stvari, poput slabog ugovora u matičnoj kući, ne promene, onda se neće ustručavati da se oproba u Mađarskoj u oblasti koja ga najviše i zanima.

- U gimnaziji, kad sam bio četvrta godina, još uvek nisam znao šta ću da budem i da radim kad završim srednju školu - priseća se Žolt. - Uvek sam najviše voleo sport, trenirao sam i fudbal, i onda mi je palo na pamet da upišem Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, pa kad ga završim da budem profesor fizičkog. To mi je bio glavni cilj.

I, šta se onda desilo?

- Usput se desilo da sam, kad sam završio fakultet, tražio posao profesora, čak sam imao opcije i u Bečeju u dve škole, međutim nisam ja dobio taj posao, nego neki drugi koji nisu ni imali diplome. To je bila tačka kad sam se predomislio, jer ko zna kad bih dočekao taj posao. Morao sam nešto drugo da krenem da radim...

Je l’ još uvek makar jednim okom tražiš posao u struci ili si definitivno odustao od toga?

- Definitivno sam odustao, više ni ne tražim taj posao. Tako da, mogu da kažem da je to prošlost...

Kako si došao do medija?

- Nekako mi je došao taj posao ispred nosa... Na Fejsbuku su tražili novinara za mađarsku redakciju. Nikad nisam imao cilj da budem novinar, čak nikad nisam imao iskustva u tom poslu. Ali, nije da mi je to bilo daleko... Uvek sam čitao novine, pratio i analizirao kako je nešto napisano, gledao televiziju i voleo sam da budem i ja na TV-u. Tad sam sebi rekao, zašto ne bih probao, nije to loš posao, a dobra je prilika. I tako se desilo... Prijavio sam se, rekli su da sam dobar za posao, primili su me i, eto, od oktobra 2018. godine to i radim.

Koliko sam shvatila, nemaš nekih dodirnih tačaka sa sportskim novinarstvom?

- To je jedini problem, jer sve živo radim, od kulture, preko poljoprivrede do politike. Samo sport ne radim i nadam se da će se to promeniti u budućnosti. Eto, imam drugu opciju, da isprobam sam sebe kao sportskog novinara u Mađarskoj.

Radiš li na tome?

- Usput sam u Mađarskoj, u Budimpešti, na obuci za sportskog novinara. Počeo sam u novembru prošle godine i obuka traje dve godine. Kad to odradim i steknem dovoljno iskustva za sportskog novinara, onda ću možda sebe isprobati tamo.

Znači, planiraš da odeš za Budimpeštu?

- Nije mi to glavni cilj... To mi je kao druga opcija. Moram uvek da razmišljam o budućnosti i, ako se ovde u RTV-u ne bude ništa promenilo, onda planiram da pokušam u Budimpešti.

Na kakve promene u RTV-u misliš?

- Pre svega na vrstu ugovora. Dve godine sam radio pod ugovorom koji je bio daleko bolji, normalniji od ovog na kom sam od decembra prošle godine, sad sam na PP ugovoru. Taj ugovor nam svima smeta.

Imamo priliku da vidimo kolege i koleginice koje rade u srpskoj redakciji na RTV-u da su takoreći mini zvezde. Kakva je situacija sa vama u mađarskoj redakciji?

- Jako malo nas prepoznaju. Ne mogu da kažem da uopšte nismo „javne ličnosti“. Najveći problem je što u Vojvodini ni ne gledaju naš program. Ljudi prate portal, a mi se tamo uglavnom ne pojavljujemo... A mlađe generacije ni ne znaju za nas.

Da li to bar malo demotiviše?

- Možemo tako reći, ali usput nemaš veliki pritisak. Naročito kad pogrešiš nešto, znaš da nećeš biti zvezda Jutjuba, na primer.

Koliko ti je izazovno da se baviš svim oblastima koje ti nisu toliko bliske a možda ni interesantne?

- To mi otežava posao, ali usput dobijam dobro iskustvo. Mnogo je lakše da jedna osoba radi jednu oblast. Ja, na primer, jedan dan odem na festival, drugog dana radim priču o kukuruzu, a sledećeg dana idem na politički događaj gde Mirović priča o situaciji s lekarima u Vojvodini. To je sve teško pratiti, ali je dobro iskustvo.

Imaš li prilike da se baviš položajem Mađara u Vojvodini i Srbiji, i kako bi opisao, kakva je situacija?

- Gde god da idem, cilj je da se bavim temama koje su bliske pripadnicima mađarske nacionalne zajednice. Veoma nam je dobar položaj ovde. Da budem iskren, dobijamo ogromnu pomoć od Mađarske, što nam mnogo znači. Mogu da kažem da mi u Vojvodini imamo najbolji život, što se tiče Mađara u drugim državama, u Rumuniji, Ukrajini, Slovačkoj, Hrvatskoj...

Zbog čega je to tako?

- Nekako taj odnos sa Srbima je dobar. Mogu da kažem da je odličan! Pre 20-30 godina nije bilo ovako dobro. Kažem, dobijamo ogromnu pomoć, naročito studenti. Dok, recimo, u Slovačkoj, ako Mađari žele da dobiju mađarsko državljanstvo, moraju da se odreknu slovačkog i slično. To u Srbiji ne postoji, što je jako dobro.

A, kako, s druge strane, komentarišeš prevashodno mlade Mađare u Srbiji koji ne pričaju srpski?

- Ima mnogo takvih, naročito na severu Vojvodine... U tim mestima čak i Srbi pričaju mađarski, dok Mađari ne pričaju srpski. Nekako mi je to čudno, zato što ipak žive u Srbiji i morali bi da znaju da pričaju srpski. Ali, ne idu u druga mesta, nemaju potrebu da pričaju na srpskom i to im tako ostane. Svi bi trebalo da pričaju na jeziku države u kojoj žive.

Vidiš li sebe u novinarstvu do kraja?

- Da, sebe vidim u tome. Mogu da kažem da je to dosta težak posao, iako ljudi misle da je lako, pogotovo kad radiš na televiziji pa moraš da razmišljaš i u slikama. Želim da isprobam još neke stvari, pogotovo u sportu. Nadam se da mi je to budućnost.

Da li bi preporučio mlađima da se bave novinarstvom?

- Znaš kako, ja bih im rekao da pokušaju u novinarstvu, ali samo uz dobar ugovor. Da ne misle da će im biti ne znam ni ja kako dobro, da će biti bogati, ali je dobro iskustvo i treba isprobati. A ako budu istrajali i dobro radili, onda mogu da budu i uspešni i bogati u ovom poslu.

Lea Radlovački