ТВОЈА РЕЧ Жолт Беретка (30): Мађари као мањина најбоље живе у Србији

Рођени Бечејац се данас бавим свим областима у оквиру медија, осим спортом, што му донекле отежава посао, али не одустаје од својих планова, те је тако на двогодишњој обуци у Будимпешти за спортаског новинара. Иако му није није главни циљ да оде из Србије, како каже, уколико се неке ствари, попут слабог уговора у матичној кући, не промене, онда се неће устручавати да се опроба у Мађарској у области која га највише и занима.

- У гимназији, кад сам био четврта година, још увек нисам знао шта ћу да будем и да радим кад завршим средњу школу - присећа се Жолт. - Увек сам највише волео спорт, тренирао сам и фудбал, и онда ми је пало на памет да упишем Факултет спорта и физичког васпитања, па кад га завршим да будем професор физичког. То ми је био главни циљ.

И, шта се онда десило?

- Успут се десило да сам, кад сам завршио факултет, тражио посао професора, чак сам имао опције и у Бечеју у две школе, међутим нисам ја добио тај посао, него неки други који нису ни имали дипломе. То је била тачка кад сам се предомислио, јер ко зна кад бих дочекао тај посао. Морао сам нешто друго да кренем да радим...

Је л’ још увек макар једним оком тражиш посао у струци или си дефинитивно одустао од тога?

- Дефинитивно сам одустао, више ни не тражим тај посао. Тако да, могу да кажем да је то прошлост...

Како си дошао до медија?

- Некако ми је дошао тај посао испред носа... На Фејсбуку су тражили новинара за мађарску редакцију. Никад нисам имао циљ да будем новинар, чак никад нисам имао искуства у том послу. Али, није да ми је то било далеко... Увек сам читао новине, пратио и анализирао како је нешто написано, гледао телевизију и волео сам да будем и ја на ТВ-у. Тад сам себи рекао, зашто не бих пробао, није то лош посао, а добра је прилика. И тако се десило... Пријавио сам се, рекли су да сам добар за посао, примили су ме и, ето, од октобра 2018. године то и радим.

Колико сам схватила, немаш неких додирних тачака са спортским новинарством?

- То је једини проблем, јер све живо радим, од културе, преко пољопривреде до политике. Само спорт не радим и надам се да ће се то променити у будућности. Ето, имам другу опцију, да испробам сам себе као спортског новинара у Мађарској.

Радиш ли на томе?

- Успут сам у Мађарској, у Будимпешти, на обуци за спортског новинара. Почео сам у новембру прошле године и обука траје две године. Кад то одрадим и стекнем довољно искуства за спортског новинара, онда ћу можда себе испробати тамо.

Значи, планираш да одеш за Будимпешту?

- Није ми то главни циљ... То ми је као друга опција. Морам увек да размишљам о будућности и, ако се овде у РТВ-у не буде ништа променило, онда планирам да покушам у Будимпешти.

На какве промене у РТВ-у мислиш?

- Пре свега на врсту уговора. Две године сам радио под уговором који је био далеко бољи, нормалнији од овог на ком сам од децембра прошле године, сад сам на PP уговору. Тај уговор нам свима смета.

Имамо прилику да видимо колеге и колегинице које раде у српској редакцији на РТВ-у да су такорећи мини звезде. Каква је ситуација са вама у мађарској редакцији?

- Јако мало нас препознају. Не могу да кажем да уопште нисмо „јавне личности“. Највећи проблем је што у Војводини ни не гледају наш програм. Људи прате портал, а ми се тамо углавном не појављујемо... А млађе генерације ни не знају за нас.

Да ли то бар мало демотивише?

- Можемо тако рећи, али успут немаш велики притисак. Нарочито кад погрешиш нешто, знаш да нећеш бити звезда Јутјуба, на пример.

Колико ти је изазовно да се бавиш свим областима које ти нису толико блиске а можда ни интересантне?

- То ми отежава посао, али успут добијам добро искуство. Много је лакше да једна особа ради једну област. Ја, на пример, један дан одем на фестивал, другог дана радим причу о кукурузу, а следећег дана идем на политички догађај где Мировић прича о ситуацији с лекарима у Војводини. То је све тешко пратити, али је добро искуство.

Имаш ли прилике да се бавиш положајем Мађара у Војводини и Србији, и како би описао, каква је ситуација?

- Где год да идем, циљ је да се бавим темама које су блиске припадницима мађарске националне заједнице. Веома нам је добар положај овде. Да будем искрен, добијамо огромну помоћ од Мађарске, што нам много значи. Могу да кажем да ми у Војводини имамо најбољи живот, што се тиче Мађара у другим државама, у Румунији, Украјини, Словачкој, Хрватској...

Због чега је то тако?

- Некако тај однос са Србима је добар. Могу да кажем да је одличан! Пре 20-30 година није било овако добро. Кажем, добијамо огромну помоћ, нарочито студенти. Док, рецимо, у Словачкој, ако Мађари желе да добију мађарско држављанство, морају да се одрекну словачког и слично. То у Србији не постоји, што је јако добро.

А, како, с друге стране, коментаришеш превасходно младе Мађаре у Србији који не причају српски?

- Има много таквих, нарочито на северу Војводине... У тим местима чак и Срби причају мађарски, док Мађари не причају српски. Некако ми је то чудно, зато што ипак живе у Србији и морали би да знају да причају српски. Али, не иду у друга места, немају потребу да причају на српском и то им тако остане. Сви би требало да причају на језику државе у којој живе.

Видиш ли себе у новинарству до краја?

- Да, себе видим у томе. Могу да кажем да је то доста тежак посао, иако људи мисле да је лако, поготово кад радиш на телевизији па мораш да размишљаш и у сликама. Желим да испробам још неке ствари, поготово у спорту. Надам се да ми је то будућност.

Да ли би препоручио млађима да се баве новинарством?

- Знаш како, ја бих им рекао да покушају у новинарству, али само уз добар уговор. Да не мисле да ће им бити не знам ни ја како добро, да ће бити богати, али је добро искуство и треба испробати. А ако буду истрајали и добро радили, онда могу да буду и успешни и богати у овом послу.

Леа Радловачки