TVOJA REČ Vuk Šolaja (16), skakač uvis: Poslušnost i rad najbitniji za dobar rezultat

Budući da dolazi iz porodice atletičara, u kojoj je otac Milan bio član reprezentacije Jugoslavije, nekako je logično da je genetika ozbiljno umešala prste i doprinela da ovaj perspektivni Novosađanin na svakom takmičenju ostvari zapažene uspehe.

Osim skoka uvis, Vuk je vešt i u trčanju sa preponama, kao i u štafeti. Trenutno je prva godina mlađih juniora, a pionirsku karijeru završio je postavljanjem dotadašnjeg najboljeg rezultata od 1,96 metara za skok uvis, potom je 60 metara sa preponama istrčao za rekordnih 8,37 sekundi, dok je kao deo štafete Vojvodine (4h200) postavljeno najbolje vreme ikada od 1:36,82. A sada, kako Vuk objašnjava, čeka ga obaranje dva rekorda u skoku uvis: u hali od 2,10 metara i napolju od 2,16.

Inače, naš ovonedeljni sagovornik je učenik drugog razreda Srednje tehničke škole „Mileva Marić Ajnštajn”, smer za šumarskog tehničara, a kako kaže, za ovu školu se opredelio jer mu, pre svega, omogućava da se nesmetano bavi sportom.

– Prvo sam krenuo sa fudbalom koji sam trenirao do petog, pa nakon što se ta grupa raspala, prešao sam na atletiku i dobro mi ide zasada – kaže Vuk, prisećajući se svojih sportskih početaka.

Kad si shvatio koja ti disciplina odgovara?

– Odmah sam hteo na skok uvis.

Šta te je privuklo toj disciplini? Pretpostavljam da nisi bio ovoliko visok kad si bio peti razred...

– Nisam, bio sam niži. Privuklo me je to što je disciplina elegantna i volim kako sve to izgleda.

Moram da te pitam, koliko te na treninzima teraju da trčiš? Da li trčiš koliko i oni čije su discipline duge staze?

– Trenutno, pošto se sezona završila i krenuo pripremni period, radimo deonice i tu ima dosta trčanja. Ali, u takmičarskom periodu ne trčim više od 100-200 metara, te uglavnom radim sprinteve.

Da li se sećaš koji ti je bio prvi postavljeni lični rekord?

–U petom razredu sam krenuo na skok uvis i onda sam otišao prvi put na Državno školsko prvenstvo i tu sam bio prvi sa, čini mi se, 1,65 metara, ako se dobro sećam.

Sad, nekoliko godina kasnije, koji rekord držiš?

– Dva metra.

Okruglo? Šta je sve doprinelo tome da pomeriš rekord?

–Koncentracija na treninzima i takmičenjima, jer je to glavni uzrok koliko će rezultat biti dobar. Naravno, treninzi, malo ishrana, jer još nisam toliko star da imam neku tačnu ishranu. Samo poslušnost i rad na treninzima.

Verovatno ti je bar malo i urođeno...

– Da, genetika.

Vratila bih te na ishranu, jer me to kod sportista uvek zanima. Šta podrazumevaš pod redukovanom ishranom, budući da se još uvek razvijaš?

– Da se jede voće, povrće, ne mora svaki dan po ne znam ni ja koliko, ali da se na nedelju dana pojede nekoliko jabuka, banana je dobra, dok slatkiše i ostalo ne moram da svedem baš na minimumu, ali ih jedem pomalo.

Koliko si sad visok?

– Visok sam 185 centimetara. Nadam se da ću porasti još malo.

Koliko si porastao od petog razreda i koliko ta visina utiče na pomeranje rekorda?

– Porastao sam oko 15 centimetara, možda malo više. Naravno, visina utiče na skok uvis, ali nije ni dobro da budeš previsok, jer se onda gubi eksplozivnost. Svi profesionalni skakači su oko 190 centimetara, koji centimetar manje-više.

Kad treba da skočiš, šta ti prolazi kroz glavu pre nego što se zaletiš?

– Zavisi od situacije. Na Državnom prvnstvu na poslednjem pokušaju od 1,98, kada sam napadao lični rekord, bilo je ako dobro skočim prvi sam, ako ne skočim – drugi sam, pa sam u tom trenutku pomislio nisam dovde došao da bih bio drugi. Takmičenje je bilo u Novom Pazaru, došli smo dan ranije, putovali smo pet-šest sati i onda sam razmišljao da se nisam toliko cimao da bih bio drugi. I preskočio sam i bio sam prvi.

Da li postoji trema?

– Pred državna prvenstva nemam tremu, ali pred Balkanijadu sam dva dana imao veliku tremu, ali na dan takmičenja nisam, pa sam zbog toga i bio treći i skočio dva metra.

Šta sve, mimo ishrane i treninga, u trenutku kad treba da se zaletiš utiče na dobar skok?

– Prvo, najviše koncentracija, to je od svega najbitnije, da si skoncentrisan i da znaš šta hoćeš da uradiš. Onda od početka kojom ćeš brzinom ući i ritam zaleta, od najsporijeg pa sve do odraza, da si tu najbrži, kao i tehnika da se izviješ u most.

A kakav je osećaj kad padneš na strunjaču, kad sletiš?

– Pa, kad sa dva metra sletim na strunjaču, a plus ako nisam zakačio prečku, odličan je osećaj, posebno na Balkanijadi. Samo što su negde strunjače loše, što je problem, ali uglavnom je odličan osećaj.

Vidiš, nisam razmišljala o tome da su strunjače loše... Da li to onda znači da nekad možeš i da se povrediš?

– Pa, da. Na primer, u Sremskoj Mitrovici je strunjača stara, treba da se menja, pa zbog tog sunđera kad se otruni, ako padneš loše na vrat, možeš da se povrediš.

Budući da si ti iz porodice atletičara, da li postoji poraz? Da li je moguće da odeš na neko takmičenje i ne osvojiš ništa?

– Za moj uzrast, to mi se dosada nije dešavalo. Bio je Evropski letnji olimpijski festival mladih ove godine na koji nisam išao. Norme koje sam morao da skočim su bile malo velike, jer je 2,03 bila norma koju sam morao da ispunim, a 2,06 je bila medalja, tako da...

Koliko si ti roditelji podrška u svemu, a koliko, s druge strane, ima kritike i guranja jer se od tebe očekuje da budeš najbolji?

– Roditelji su velika podrška i to što mi je majka trener dosta mi omogućava i olakšava neke stvari. Uglavnom je dobra stvar što sam iz porodice atletičara.

Postoji li nešto mimo atletike o čemu se priča i što te zanima?

– Malo pratim fudbal i nekad ga igram iz hobija, ali uglavnom pričam o atletici i to me najviše zanima, to mi je glavna stvar.

Imaš li neke uzore iz sveta atletike?

– Jedino skakač uvis Mutaz Esa Baršim, on mi je uzor zato što ima savršenu tehniku i ugledam se na njega i želim da budem kao on.

Rekao si da rekreativno igraš fudal. Koliko moraš da budeš obazriv da se ne bi povredio?

– Moram da budem obazriv, naravno, ali ako imam neko takmičenje, nekoliko dana pre toga neću igrati fudbal nego ću biti kod kuće, odmaraću, neću izlaziti napolje.

Imaš li neki ritual pred takmičenje da te opusti, smiri i napuni pozitivnom energijom?

– Nemam nikakav ritual zato što nemam tremu pred takmičenje. Pred Balkanijadu, koja mi je bila prvo veliko internacionalno takmičenje, bio sam uspaničen i nisam mogao da se saberem. Pričao sam sa jednim drugarom i pitao ga šta misli koliko će da baci kuglu, a on je bio skroz opušten i rekao: „Koliko mogu da bacim, ja ću da bacim.” Tu sam nekako shvatio – šta bude, biće, ja ću da uradim najbolje što mogu i tako sam se opustio. To mi je pomoglo i možda čak uticalo na rezultat tog dana.

Šta bi rekao mladima, zašto treba da se bave atletikom, nebitno kojom disciplinom?

– To je do ličnog uticaja, ko želi šta da trenira. Ali, atletika je dobra jer je individualni sport i možeš da se proguraš na osnovu svog rezultata i toga koliko si dobar, nema drugog mišljenja da je neko drugi bolji, nego postoji rezultat i ili si bolji ili lošiji. To je prva dobra stvar. A i dobra je za organizam i meni lično je bolja od ostalih sportova. Zdraviji si i duže živiš.

Kakav ti je plan kad odrasteš?

– Voleo bih da se profesionalno bavim atletikom, da uzmem medalje na Evropskom i Svetskom prvenstvu kao senior. I to bi mi bio neki plan.

A Olimpijada?

– I olimpijsku medalju, to se podrazumeva. Sledeće godine imam Evropsko prvenstvo i ako sve bude kako treba, na to bi trebalo da idem. To su mi neki bliži planovi.

Koji su ti dalji planovi? Da li bi jednog dana bio trener ili bi se posvetio nečemu što ima veze sa školom?

– Dalji planovi su mi, ako sve prođe kako treba, da budem trener, da malo proučim šta sve tačno utiče na rezultat.

Koja dostignuća su ti najznačajnija?

– Bitna mi je prva medalja koju sam osvojio na Državnom školskom prvenstvu, jer sam tad tek krenuo da treniram, to mi je ostalo u sećanju. Najveći uspesi su mi medalja sa Balkanijade, gde smo i na štafeti uzeli bronzu. Državni rekordi su bitan deo, prošle godine sam oborio tri državna rekorda: na skoku uvis, što mi je najdraže jer je moja disciplina, zatim na 60 prepone i štafeta 4h200.

Lea Radlovački