ТВОЈА РЕЧ Војин Вуић (27): За стрип сам везан од малих ногу

Тај млади и надасве креативан Футожанин професионално се бави цртањем објеката и разних елемената за игрице, док у слободно време већ шест година држи школу стрипа и цртачке праксе (сваке недеље од 15 до 17 часова у Културном центру „Лаб”, Улица др Хемпта 2 у Новом Саду). Иако је након средње школе желео да упише глуму, неуспех у том пољу му је донео успехе на неком другом - уписао је и завршио графички дизајн на Високој техничкој школи. То му је отворило многа врата, па је, између осталог, на Новосадском фестивалу „Дани фантазије” организовао предавање „Анатомија стрипа”, где је са Димитријем Црвенчанином и Аљошом Томићем одрадио мали сценарио и филм. А како је све почело...

- Волим да испричам ту причу коју моја мама стално препричава да, кад сма био мали, ушушка ме укревет а ја не могу да спавам, па устанем и кажем: „Мама, нисам ништа цуто!” Онда ми да папир и оловку да нацртам нешто и одем да спавам. Увек сам био везан за илустрацију и стрип ми је увек био најинтересантнији. За стрип сам везан од малих ногу. Прво сам имао додира са Аланом Фородм, Загором, Блек Стеном, све оно што је било код нас најдоступније, а како сам напредовао, доста ме је вукла америчка школа стрипа, па суперхероји. Увек сам био заљубљен у Марвела и ако је битно, мој омиљени суперхерој је Спајдермен јер је најбољи и најкомплексинији. Али, далеко од тога да су стрипови само суперхероји и то је оно што је код нас интересантно: имамо стрип фанове, знају шта траже, али код нас та култура није на високом нивоу да би се рекло да је популарна. Када сам се поприлично заситио те суперхеројске приче, отишао сам на нешто тотално слободније и другачије, а то је источњачка школа стрипа, конкретно Јапан, и онда сам кренуо да конзумирам манге и аниме и дуго сам био везан баш за то. Покушао сам да се скупљам са људима, да радимо на стрипу и да правимо наше мале стрипове, да напредујемо, цртамо...

Таман док узмеш ваздух, да те приупитам... Кад си први пут нацртао стрип?

- Мало година сам имао, рецимо шест-седам. Био сам везан за нинџа корњаче, обожавам их.

И, која си нинџа корњача?

- Увек сам био Микеланђело. И дан-данас сам. Мада, увек је била мртва трка између Микеланђела и Рафаела. Онда су ме, заправо, удушевљавали наслови где су били антропоморфни ликови, животиње које се понашају као људи и морао сам да се опробам и ја у томе као клинац. Наравно да је у целој причи била присутна и једна корњача. Увек ми је била интересантна та туча, па сам покушао да спојим нинџа корњаче и „Драгон З”  у једно. И животиње се туку, као неки турнир је био у питању... Морао бих негде да га нађем, ко зна где ми стоји. Од тада сам увек имао потребу да цртам ликове и смишљам приче. Што сам више материјала конзумирао, то сам постајао креативнији и самим тим сам напредовао. Онда сам се опет вратио суперхеројима и Марвелу, па сам схватио да су ти стрипови јако лоши. Има добрих наслова, наравно, али сам схватио да ДЦ има много интересантније и озбиљније наслове. И даље мислим да је Бетмен један од најбољих икада стрипова.

Сад ми је јасно зашто не може стрип у четири квадрата...

- Да, да, апсолутно!

Колико ти је било мучење?

- Било ми је велико мучење, заправо. Када си ми рекла да стрип треба да стане у четири сличице, везао сам се за то, па сам покушавао да реализујем неку идеју и одмах сам наишао на проблем. И стрип који сам ти послао, како сам згуран у мали простор, буквално сам се тако и осећао. Имао сам неколико идеја и скица, али ништа ми се није свидело. Па сам се изнервирао што нисам имао неко решење и буквално сам себи понављао: „Ни једна идеја не може да ми стане на само четири слике” и од тога је и настало то решење.

Испада да ствари које те нервирају, најбоље те и мотивишу.

- То јесте истина. То је веома јака емоција, кад те нешто помери. Али нисам негативан, ја сам особа од 27 година која и даље плаче док гледа „Лион Кинг”, врло сам емотиван и позитиван. Зато ме неке ситне ствари толико и нервирају.

Колико све то има смисла у односу на публику коју стрип сцена има код нас? Да ли је вредно сво то нервирање?

- Има смисла, јер ми смо сви такви да желимо да чујемо позитивну потврдну информацију, да је нешто добро и да се прича о ономе што смо урадили. Објавити свој рад је јако моћна ствар и лично уживам у томе. Кад сам био млађи био сам затворенији и нисам био сигуран да ли треба да шаљем своје радове, да ли је све добро. Откако се професионално бавим овим, схватио сам да је леп осећај да за некога, ко то не може да изведе, ја реализујем. Мислим да је супермоћ ни од чега направити нешто.

Упознала сам неколико вас ентузијаста, па има ли наде да се поправи стип сцена код нас, у смислу да постане популарнија и одржљивија уметност?

- Мислим да има људи који су ентузијасти и који се заиста боре да одрже стрип у животу, али мислим да то није нешто за шта треба да се боримо, јер је стрип толико везан за поп културу да он не може да умре.

А екранизација?

- Екранизацији јако хвала јер је на бољи и ефикаснији начин приказала стрип и оно чиме се бавимо. Све се попело на толики ниво да не постоји особа која није чула за Марвелове филмове. Мислим да раде фантастичан посао, иако су неки филмови лоши, неки бољи, али у сваком случају то није синема, то нису озбиљни филмови али су озбиљна забава. То је фантастичан шоу. Мислим да екранизације помажу самој стрип култури јер су директна адаптација стрипа. И мислим да су људи кренули више да се интересују, нарочито код нас где стрип није толико популаран. Али највећи је проблем што је код нас све скупо. Ми немамо те мале класичне продавнице стрипова где је сваки стрип један долар, па уђеш унутра узмеш 50 стрипова за 50 долара, све паре за ужину што си уштедео потрошиш на то. Што би еквивалент код нас био 500 динара, али замисли ту сцену да за 500 динара купиш себи 50 стрипова...

А замисли ти ту ужину од 500 динара!

- Да... Мислим да то код нас фали и издавачи су несигурни јер се стрип толико и не продаје. А кад купиш један стрип или постајеш колекционар или ће то бити једини стрип који си купио.

Леа Радловачки