Твоја реч, Селка Садиковић (28): Наука и радозналост – мапа кроз живот

На тај начин испитује наследне основе и утицаје средине на различите психолошке феномене радећи ДНК анализе, психолошке тестове, спроводећи медицинске мере и слично.

Тема којом се бавиш ме је подсетила на филм „Идентични странци”, када су у Америци средином прошлог века раздвајали тројке и давали их на усвајање потпуно различитим породицама како би касније видели њихово понашање и колико на то утиче средина, а како генетика.

- То јесу контроверзна истраживања за која је јавност најчешће чула, поред нацистичких истраживања у логорима пре тога. Наравно, ниједна етичка комисија не би одобрила такву методологију, али је то и било у време када такве комисије нису постојале. Данас се то не ради тако. Близанци се не одвајају, нити било шта слично.

Који су закључци досадашњих истраживања?

- У ствари, ми ово истраживање спроводимо од 2011. године и финансира га Министарство просвете, науке и технолошког развоја као научноистраживачки пројекат „Наследни, средински и психолошки чиниоци менталног здравља”. У оквриу тога је ова близаначка студија. Оно што је најинтересантније јесте да је показано да највише генетских утицаја има на развој интелигенције. Кад су у питању неке основне особине личности, ту је ситуација пола-пола. Много тога се може објаснити средином која је заједничка близанцима, као што су породични обрасци кроз које су заједно прошли, али и нека њихова независна искуства која су их обликовала даље кроз живот. Оно што је још интересантно јесте прича о ризичним понашањима. На пример, показано је да постоји генетска основа за залоупотребу алкохола или конзумацију дувана.

Значи, то је, у ствари, наследно?!

- Делом. Не би се могло рећи да је скроз. Постоји генетска основа која је најчешће везана за склоност особе ка тражењу сензација, нових искустава и ризичним понашањима, што може кроз одрастање да се претвори у конзумирање алкохола.

Оно што је занимљиво јесте да си завршила основне и мастер студије које се тичу психологије, а на докторским си отишла на другу страну. Шта је оно што те је одвојило од првобитних студија?

- Бихејвиорална генетика, илити генетика понашања, јесте део психологије али је интердисциплинарна, што значи да у том тиму морају да учествују и молекуларни генетичари. Оно што је мени увек било интересантно јесте то како се родимо се са сличним потенцијалима а кроз живот нас контекст обликује шта ћемо бити. Тако сам ја данас истраживач, а ти си новинарка која жели нешто од мене да сазна. Увек ме је занимало шта је то, да ли смо наследили, научили и успут нас обликовало. Ту сам се пронашла. Генерално, увек су ме занимале индивидуалне разлике међу људима.

А онда мене занима - зашто?

- Зашто? Вау питање...

Па, сама га и постављаш...

- Јесте, постављам га себи с времена на време. Не знам. Психолошкиња сам првенствено и једно време сам радила на психијатрији, радила сам и саветодавни рад, као и психотерапију, и кроз тај рад с људима једноставно ме је интересовало шта нас чини другачијима. Свака прича је непоновљива и сваки живот је за себе, али с друге стране, људи су слични међу собом и више него што желимо да прихватимо и признамо. Можда сам зато и уписала психологију, поред жеље да помогнем људима.

И опет си ми дала савршен шлагворт... Ти си неко ко је поприлично другачији од других, како си створила себе такву?

- Имам различите хобије. Често се дешава да, док особа доноси неке одлуке, чини се да је све неповезано и да не може да се пронађе и не зна који му је идентитет. А онда, кад погледам свој живот, све ме је водило овоме што сам данас, на неки начин да прихватим да не морам да будем само једно и нешто типично, већ могу да будем и истраживач и омладинска радница, да све може да се укомбинујем, само је питање приоритета.

Где, онда, себе видиш за 28 година?

- Првенствено сам научница и волела бих да останем у истраживачком контексту. Често причам анегдоту да, када сам била мала, скупила се фамилија и свакаква родбина и неко је питао нас децу шта желимо да будемо кад одрастемо. Већина девојчица су рекле да би биле учитељице, докторке, а ја, која сам била стидљиво дете, рекла сам: „Па, ја ћу да будем научник.” То ме је водило кроз живот. Наука се најчешће схвата кроз природне науке и кад си психолог, друштвењаци морају да нађу места за себе у тој науци. Можда и баш из те моје стидљивости, нетипичности, нашла сам овде неко утичиште јер је реалност пуна ствари које су ван наше контроле и које су непредвидиве и нејасне, нису ни црне ни беле...

...Него су шарене, баш као и ти...

- Баш то. Зато наука и дозвољава да се испитају неки феномени, да се дође до неких чињеница.

Рекла си да је близаначка студија прва таква у Србији. Кад могу да се очекују резултати?

- Прва истраживања су на неки начин и доступна јавности. Ново је да од јесени почињемо циклус рада са малим близанцима и тројкама, тако да ћемо од малих ногу пратити њихов развој.

Л. Радловачки