TVOJA REČ Petar Ćulibrk (27), advokat: Disciplina najbitnija u praksi i tokom studiranja

Iako mu se niko iz porodice, niti bližeg okruženja, ne bavi advokaturom, ulaženje u svet prava bio mu je izazovniji nego onima kojima su, recimo, roditelji utrli put u odabranoj profesiji. Upravo na konto ličnog iskustva, Petar savetuje maturantima da ne upisuju pravni fakultet ukoliko nemaju snagu za predstojeću borbu da istraju do kraja, odnosno ako nemaju strpljenja ili uslova.

- Ljudi imaju predrasude što se tiče prava, da je to samo učenje, učenje. Naravno, ima i ostalih stvari, ali najvažnije da bi se uspešno završio fakultet jeste da čovek ima rutinu, da zna da proceni svoje vreme kada i šta da radi, kao i da ima konstantu što se tiče toga. Ja sam se uvek vodio time da je bolje da učim svaki dan sat vremena, nego da učim pred ispit osam sati. Zato sam i u speo da obavim sve na vreme.

Mislim da malo ko ima takvu disciplinu...

– I u praksi i što se tiče samog studiranja, najvažnija je disciplina.

 I energija da se konstantno priča, priča, priča...

– To dolazi s rođenjem. Mislim da se ne stiče usput. Ili si rođen za to ili nisi.

 Jesi li od rođenja znao da ćeš biti pravnik?

– Nisam znao, to je došlo s vremenom, u srednjoj školi kad sam razmišljao šta dalje. Prirodne nauke me nisu zanimale, jedino što me je zanimalo je bila istorija, odmalena. Onda sam shvatio, pošto su moji svi građevinski inženjeri, nisam hteo da idem i ja na tu stranu, nego negde gde može da se priča i gde ima kontakta sa ljudima.

 Jesi li gledao neke filmove i serije koji su te posebno motivisali da se upustiš u svet prava?

– Mogu ti reći da nisu. Gledao sam, naravno, ali nisu bili taj okidač da to upišem.

 Onda možeš da kažeš da i nisi razočaran kako sve izgleda u praksi? Obično oni koji se zalude serijama imaju malo nerealna očekivanja...

– Nisam. Što se tiče studiranja, mislio sam da će mi ići teže, jer nisam bio naročito dobar đak u srednjoj školi, mislio sam da ću biti onaj klasični večiti student, ali sve je ispalo drugačije.

 Šta ti je kliknulo pa si postao student za primer?

– Nisam ja bio student za primer, bilo je boljih kolega koji zaslužuju taj epitet, ali sam shvatio da je srednja škola detinjstvo, a kad dođeš do fakulteta postaješ čovek i moraš da se uozbiljiš i okreneš drugačiji list.

Kako te klijenti, ali i kolege u sudnici doživljavaju, budući da si mlad?

– Zavisi kako ko. Ali, u mojoj profesiji je to problem i ljudi se suočavaju sa predrasudama kad vide da je neko mlad, naročito ja koji delujem i mlađi nego što jesam. Nije to neki veliki problem, ali često vidim da ima neka doza skepse. Ali zavisi od osobe do osobe.

Kako se izboriš s tim?

– Kada progovorim, onda ljudi vide da nisam toliko i mlad i da ima nešto kod mene zbog čega bi oni pristali da ih zastupam i branim.

I da su godine samo broj.

– Naravno.

Koliko je izazovno izboriti se za svoje mesto pod advokatskim nebom? Imam utisak da ima mnogo advokata. Dakle, koliko je izazovno pojaviti se na sceni, steći kredibilitet i izboriti se sa konkurencijom, kako među vama mladima, ali i među starijima koji nikako da odu u penziju?

– Iskreno, slažem se sa tom konstatacijom, da ta borba za moju poziciju u ovom svetu i dalje traje, da je prilično izazovno jer je konkurencija brojna i jaka. Samim tim što sam ušao u to, uplivao sam u nešto nepoznato jer niko iz moje porodice i okoline nije advokat. U početku, dok sam još spremao pravosudni, bilo mi je fascinantno kako ću ja pronaći klijente i delovalo mi je nemoguće da mogu samostalno da radim. Moja prednost je što sam direktan sa ljudima, ostavljam utisak, a što se tiče samog probijanja na tržište to i dalje traje i mogu reći da je konkurencija velika i ozbiljna. Što se tiče stranaka, one primete kvalitet, odnosno da mogu da im pružim uslugu koju im, možda, ne bi pržile neke druge moje kolege.

Kako ti stranke dolaze? Da li su u pitanju preporuke ili...?

– Kod nas je delimično zabranjeno oglašavanje, jedina preporuka za tebe je tvoj rad. Kod nas u struci su zabranjene reklame, zabranjeno je da ti neko dovodi klijente preko agencije i slično, tako da jedini način je direktno ili da te neko preporuči.

Kakva je situacija kod tebe?

– Zavisi. Ima svega. Od onoga da ja direktno nađem klijenta do toga da me neko preporuči.

 Čuješ u redu dok stojiš da neko ima neki problem, zakašlješ se i predstaviš?

– Ili vidim neki sudar na ulici, pa priđem. Pravi advokat nikad ne beži od posla. Bilo koje vreme, bilo koje mesto, tebi može biti potencijalni klijent.

Kakav je osećaj kada radiš na slučaju koji nije baš pozitivan?

– Zavisi. Do sada nisam imao mnogo takvih slučajeva za koje nisam zainteresovan. Ali, kadgod radite neki porodičan spor ili krivicu, to baš nisu lepi događaji, nisu lepi trenuci, ali takva nam je profesija. Ljudi često imaju predrasude da su advokati halavi, da samo vole pare, da ne biraju slučajeve, da će se baviti čimegod...

 Koliko u celoj toj situaciji treba da budeš emotivno distanciran?

– Svi smo mi ljudi i imamo emocije, ali što se tiče konkretno našeg zanimanje, najvažnije je da te emocije ne povedu u predmetu koji radiš, nego da zadržiš objektivnost.

Da li postoji neka oblast koja tebe najviše zanima i na šta bi hteo da se fokusiraš u budućnosti, odnosno po čemu da budeš prepoznatljiv?

–Kad si na početku baviš se svim i svačim, a samo specijaliziranje dolazi vremenom. Kao pripravnik u jednoj advokatskoj kancelariji, najviše sam radio nepokretnosti i privredu, pa je meni to nekako i ostalo u glavi, a i svidelo mi se. Voleo bih više time da se bavim, ali vreme i karijera su preda mnom, tako da ćemo, kada budemo pričali za deset godina, videti za šta sam se specijalizirao.

Lea Radlovački